Mencije (kin. 孟子); rođen Mèng kē (kin. 孟軻); (/ˈmɛnʃiəs/ men-SHEE-əs)[1] ili Mengci (372–289 pne ili 385–303 ili 302 pne) bio je kineski konfučijanski filozof koji se često opisuje kao „drugi mudrac”, to jest, posle samo Konfučija. Deo je deo Konfucijeve četvrte generacije učenika. Mencije je nasledio Konfucijevo mišljenje i dalje ga razvio.[2][3] On je živeo za vreme perioda zaraćenih država i smatra se da je veći deo svog života proveo putujući širom Kine nudeći savete različitim vladarima. Razgovori s tim vladarima čine osnovu knjige Mencije, koji je kasnije bila kanonizovana kao konfučijanski klasik.

Mencije
孟子
As depicted in the album Half Portraits of the Great Sage and Virtuous Men of Old (至聖先賢半身像), housed in the National Palace Museum
Prikaz iz albuma: Poluportreti velikih mudraca i vrlih ljudi daleke prošlosti, koji se čuva u muzeju Nacionalna palata
Ime po rođenjuMèng kē
孟軻
Datum rođenja372. pne
Mesto rođenjadržava Cou, Džou kraljevstvo (današnji Coučeng, Šandung)
 Kina
Datum smrti289. pne
PrebivališteKina
Državljanstvokinez
Zanimanjekineski filozof
EraAntička filozofija
Delovanjekonfučijanstvo
Radovietika, socijalna filozofija, politička filozofija
PrethodnikKonfučije, Cisi
Naslednikskoro svaki istočni filozof

Njegovo ključno verovanje bilo je da su ljudi iznutra dobri, ali da je za taj kvalitet potrebna kultivacija i adekvano razvojno okruženje. Takođe je podučavao da vladari moraju da opravdaju svoj položaj moći tako što deluju dobronamerno prema svojim podanicima, i u tom smislu su podređeni masama. Odgovori građana na politiku vladara oličavaju ovaj princip, a država sa pravednom i humanom politikom će cvetati po prirodi. Građani, sa slobodom od dobre vladavine, tada će posvetiti vreme brizi za svoje žene, braću, starije i decu, i obrazovati se uz obrede i prirodno postati bolji građani. To ga je dovelo u sukob sa svojim bliskim savremenikom, Sjuencijem, koji je verovao da je ljudska priroda zla po rođenju.[4]

Život уреди

Mencije, takođe poznat po svom imenu po rođenju Meng Ke (mèng kē), rođen je u državi Cou. Njegovo rodno mesto sada je unutar grada na nivou okruga Coučeng, provincija Šandung, samo trideset kilometara (osamnaest milja) južno od Konfučijevog rodnog mesta na Kufu.

On je bio putujući kineski filozof i mudrac, jedan od glavnih tumača konfucijanizma. Pretpostavlja se da je bio učenik Konfucijevog unuka Cisija. Kao i Konfucije, prema legendi, putovao je Kinom četrdeset godina pružajući savete vladarima za sprovođenje reformi.[5] Tokom perioda zaraćenih država (403–221. pne), Mencije je služio kao službenik i učenjak na Akademiji Đisja u državi Ki (1046. godine pne do 221. godine pne) od 319. do 312. godine pne. On je iskazao svoju sinovljevu predanost kada je uzeo tri godine odsustva sa službenih dužnosti za Ki da odžalio smrt svoje majke. Razočaran neuspehom da promeni sveta svoje sadašnjice, on se povukao iz javnog života.[6]

Mencije je sahranjen na „groblju Mencije” (孟子林, Mengci Lin, takođe poznatom kao 亞聖林, Jašeng Lin), koje je locirano 12 km severoistočno od centralnog gradskog područja Coučeng. Stela koju nosi džinovska kamena kornjača i koja je okrunjena zmajevima stoji ispred njegovog groba.[7]

Loza уреди

Za vreme dinastije Ming, jedan od Mencijevih potomaka je od cara dobio naslednu titulu na Hanlin akademije. Titula koju su imali bila je Vuđing Boši (doktor pet klasika, 五經博士; 五經博士; Wǔjīng Bóshì).[8][9][10] Godine 1452, Vuđing Boši je dobio potomstvo Mengci-Meng Xivena (孟希文) 56. generacije[11][12][13][14][15] i Jen Huej-Jen Sihuej (顔希惠) 59. generacije, isto je darovana potomcima Džou Duenji-Džou Mjen (週冕) 12. generacije, dva brata Čeng (Čeng Hao i Čeng Ji-Čen Keren (程克仁) 17. generacija), Džu Si-Džu Ting (朱梴) 9. generacije, 1456–1457. Godine 1539, isto je dodeljeno Ceng Canovom potomku-ceng Džicuej (曾質粹) 60. generacija. Godine 1622. potomstvo Džang Caja dobija titulu, a 1630. potomstvo Šao Jonga.[16]

Jedan od Mencijeovih direktnih potomaka bio je dr Meng Či (na engleskom kao dr Pol Či Meng), bivši direktor Kineske kuće i direktor Kineskog instituta 1944. Magazin Tajm je objavio da je dr Meng te godine imao 44 godine. Dr Meng je umro u Arizoni 1990. godine u 90. godini života.[17] Koledž Dejvidson u Severnoj Karolini i Univerzitet Kolumbija bili su njegova alma mater. On je prisustvovao govoru zajedno sa Konfučijevim potomkom H. H. Kungom.[18]

U Republici Kini postoji kancelarija koja se zove „žrtvonosni službenik Mencijusu“ koju drži potomak Mencija, kao što je položaj „žrtvenog službenika Cengziju“ za potomka Cengzija, „službenik žrtvovanja Jan Hueju” za potomka Jan Hueja, i mesto „žrtvenog zvaničnika Konfučiju”, koje je imao Konfučijev potomak.[19][20][21]

Mencijeovi potomci još uvek koriste pesme generacije za svoja imena koja su im dali carevi Ming i Ćing, zajedno sa potomcima ostala četiri mudraca (四氏): Konfučije, Cengzi i Jan Huej.[22][23]

Reference уреди

  1. ^ "Mencije". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  2. ^ Mei, Yi Pao (1985). "Mencije," The New Encyclopædia Britannica, v. 8, p. 3.
  3. ^ Shun, Kwong Loi. „Mencije”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Приступљено 18. 11. 2017. 
  4. ^ Goldin, Paul R. (2018), „Xunzi”, Ур.: Zalta, Edward N., The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2018 изд.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Приступљено 2022-05-15 
  5. ^ Chan 1963, стр. 49
  6. ^ Jaroslav Průšek and Zbigniew Słupski, eds., Dictionary of Oriental Literatures: East Asia (Charles Tuttle, 1978): 115-116.
  7. ^ 孟子林 Архивирано 2012-08-05 на сајту Archive.today (Mencije Cemetery)
  8. ^ H.S. Brunnert; V.V. Hagelstrom (15. 4. 2013). Present Day Political Organization of China. Routledge. стр. 494—. ISBN 978-1-135-79795-9. 
  9. ^ „P.494-5. Present Day Political Organization of China”. Архивирано из оригинала 2016-04-25. г. Приступљено 2016-04-17. 
  10. ^ „Present day political organization of China”. archive.org. 
  11. ^ „熾天使書城----明史”. angelibrary.com. 
  12. ^ „Kanripo 漢籍リポジトリ : KR2m0014 欽定續文獻通考-清-嵇璜”. kanripo.org. 
  13. ^ Sturgeon, Donald. „欽定歷代職官表 : 卷六十六 - 中國哲學書電子化計劃”. ctext.org. 
  14. ^ „明史 中_翰林院”. inspier.com. Архивирано из оригинала 2016-10-07. г. Приступљено 2016-05-09. 
  15. ^ „●欽定續通典卷三十一 職官九-续通典-四大名著文学网”. Архивирано из оригинала 2016-10-07. г. Приступљено 2016-10-04. 
  16. ^ Wilson, Thomas A.. 1996. "The Ritual Formation of Confucian Orthodoxy and the Descendants of the Sage". The Journal of Asian Studies 55 (3). [Cambridge University Press, Association for Asian Studies]: 559–84. . JSTOR 2646446. doi:10.2307/2646446.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) p. 571.
  17. ^ „Paul Chih Meng, 90, Headed China Institute”. The New York Times. 7. 2. 1990. 
  18. ^ „Education: China House”. TIME. 4. 9. 1944. Архивирано из оригинала 14. 12. 2008. г. Приступљено 22. 5. 2011. 
  19. ^ „台湾拟将孔子奉祀官改为荣誉职 可由女性继承_台湾频道_新华网”. xinhuanet.com. Архивирано из оригинала 4. 12. 2014. г. 
  20. ^ „台湾儒家奉祀官将改为无给职 不排除由女子继任_新闻中心_新浪网”. sina.com.cn. 
  21. ^ 台湾拟减少儒家世袭奉祀官职位并取消俸禄 [Taiwan intends to reduce Confucian hereditary positions and cancel the salary.]. rfi.fr (на језику: кинески). 
  22. ^ 孔姓 (The Kong family, descendents of Confucius) Архивирано 2011-09-03 на сајту Wayback Machine
  23. ^ 孟姓 (The Meng family, descendents of Mencije) Архивирано 2006-01-16 на сајту Wayback Machine

Literatura уреди

Spoljašnje veze уреди