Обавезе меропаха

Меропах је назив за припадника најбројније категорије зависних земљорадника у средњовековној Србији. Меропси су били оптерећени највећим работама у производњи житарица за феудалне господаре. Живели су на селу и бавили су се земљорадњом као основним занимањем. За меропахе су се још користили и термини земљанин, Србљин, земљани људи, земаљски људи или само људи.

Обавезе меропахаУреди

Поред производње житарица, меропси су били оптерећени многобројним другим обавезама које се могу разврстати у три групе: обавезе према цркви; обавезе према владару и држави; обавезе према господарима или господарима властелинства. Обавезе према цркви биле су најмање. Сводиле су се на бир, црквени доходак кога су попови скупљали од верника у новцу или у натури. Обавезе према владару и држави биле су различите. Меропси су својим радом омогућавали властели и пронијарима да лично учествују у војсци и да са собом поведу одређени број ратника. Ова обавеза називала се "војска". Војној служби припадала је и обавеза "градозиданија" (подизање и обнова градова и разрушених грађевина). Теретила је све меропхе. Меропси су једном годишње владару плаћали соће, а од почетка 15. века и унче. Обавезе у корист владара или државе биле су још и: оброк (обавеза давања хране владару), позоб (обавеза давања зоби), провод (праћење владара до границе жупе или утврђеног места), понос (превоз владаревих ствари на својим коњима).

Обавезе према господарима сеоских насеља биле су најбројније, а могу се поделити на работе и данке. Меропси као земљорадници на црквеним поседима били су дужни да за рачун својих господара узору деоницу земљишта површине од 7,5 до 9 мати, да је засеју житарицама и обаве све пољопривредне радове од сетве до жетве и вршидбе. Преко тога, морали су да жању жито три дана и још приближно толико времена да утроше у плевљењу и житотребљењу. Сено су припремали три дана, а обрађивали су и деоницу винограда површине од једног мата годишње. По потреби су довозили дрва за огрев, луч за осветљење, учествовали су у лову и риболову, давали су десетак од пчела, житарице и хмељ за справљање пива, а доносили су и покпоне. Господари су могли захтевати и веће поданке, али су морали смањити работе. Душановим закоником нормиране су укупне работе меропаха на поседима пронијара и неким црквеним властелинствима. Сведене су на два дана недељно, уз један дан припремања сена и један дан рада у винограду. Пронијари су од меропаха добијали и соће.

Меропси су располагали слободно својим деоницама земљишта уз услов да на њима има работника. Било им је забрањено да напуштају господаре којима су потчињени и села у којима су живели. Нису смели да се жене у влахе. Меропси нису могли да промене занимање. Господари од својих меропаха нису могли захтевати веће работе или дажбине од предвиђених. Уколико би то учинили, меропси су имали право да их суде и да захтевају надокнаду штете. Све обавезе теретиле су одраслу мушку главу, а уколико је није било, господар властелинства је имао право да женама меропаха одузме винограде и њиве и да их додели ономе ко је способан да извршава своје обавезе. Удовицама без мушке деце било је дозвољено да задрже селиште, врт и главну њиву.

Види јошУреди

ИзвориУреди