Милутин Ескић (Бања Лука, 13. децембар 1886Бања Лука, 5. март 1936) био је српски свештеник и национални радник из Бањалуке. Потиче из старе свештеничке породице, која се истакла културном и политичком борбом за ослобађање од аустроугарске окупације БиХ.

Милутин Ескић
Датум рођења(1886-12-13)13. децембар 1886.
Место рођењаБања Лука
 Аустроугарска
Датум смрти5. март 1936.(1936-03-05) (49 год.)
Место смртиБања Лука
 Краљевина Југославија

Биографија уреди

Рођен је 13. децембра 1886. у Бањалуци.[1][2] Потиче из старе бањалучке свештеничке породице.[3] Милутинов деда Симо Ескић био је архимандрит, а Милутинов отац Димитрије Ескић био је свештеник и српски национални радник, кога су аустроугарске власти ухапиле и 1914. спровеле у Арад, у коме је био интерниран од 1914. до смрти 1918. године.[1] Због Ескића и њихове истакнуте улоге једна улица у Бањалуци се раније називала Ескића улица.[1] Милутин Ескић је у Бањалуци завршио шест разреда реалне гимназије и након тога је наставио школовање на Призренској богословији, коју је завршио 1910. године.[2] Вратио се у Бањалуку, где је од 1. маја 1911 обављао дужност у црквеном суду у Бањалучкој епархији.[2][1] Заједно са оцем и братом подржао је 1907. Сарајевску резолуцију, којом су Срби започели политичку борбу против аустроугарске окупације.[1] Један је од потписника телеграма, у коме је бањалучка Српска омладина 6. јуна 1907. изражавала своју подршку Сарајевској резолуцији од 11. маја 1907.[4] Сарађивао је у многим српским просветним, културним и хуманитарним друштвима.[1] Био је вишегодишњи члан одбора Просвјете из Бањалуке.[1] Аустроугарске власти су га прогониле током Првог светског рата.[1] Од 1912. до 1922. био је секретар бањалучког митрополита Василија Поповића.[2] За ђакона је рукоположен 9. јануара 1919, а за презвитера 10. јануара 1919.[1] Од 1922. до 1924. обављао је дужност помоћног референта при епархијском суду.[2] Од 1924. до 1935. био је свештеник у парохији Ребровац.[2] Током 1935. бањалучка парохија је раздељена на два дела, па је постављен за пароха Друге бањалучке парохије.[2][1] Преминуо је након једне болничке операције 5. марта 1936. у Бањалуци.[2][1] Пошто је супруга умрла пре њега, иза њега је остало двоје незбринуте деце.[2][1]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Соња Ескић Родић - Моји снови, Српски генеалошки центар, Београд (2015)
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Врбаске новине, 6.3.1936
  3. ^ Политика, 6.3.1936, pp. 13[мртва веза]
  4. ^ Отаџбина, бр 1, стр 3

Литература уреди