Василије Поповић (митрополит)

Василије (у свијету Васо Поповић; Мајевац код Дервенте, 1860Окучани, 11. новембар 1938) је био митрополит Српске православне цркве.

Митрополит бањолучко-бихаћки
Василије (Поповић)
Митрополит Василий (Попович).jpg
Митрополит бањалучко-бихаћки Василије (Поповић)
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
МитрополијаМитрополит бањолучко-бихаћки
Архијерејски чинмитрополит
ТитулаМитрополит бањолучко-бихаћки
СједиштеБања Лука
Године службеод 10. јула 1908. до 11. новембара 1938.
Претходникмитрополит Евгеније Летица (1901—1907)
НасљедникПлатон Јовановић (1940—1941)
Лични подаци
Световно имеВасо
Датум рођења1860.
Мјесто рођењаМајевац код Дервенте
 Османско царство
Датум смрти11. новембар 1938.(1938-11-11) (78 год.)
Мјесто смртиОкучани
 Краљевина Југославија

Дјетињство, школовање и свештеничка службаУреди

Митрополит Василије рођен је фебруара 1860. у Мајевцу. Његов отац Симеон био је окружни протопрезвитер дервентски и парох у Мајевцу. Основну школу похађао је у Мајевцу и Дервенти. Након основног школовања уписује богословију у Београду коју завршава као један од најбољих ђака, са одличним успјехом.[1] Архиепископ и митрополит Сава Косановић га додјелио за капелана остарјелом оцу, а за ђакона га је рукоположио у Прњавору 24. августа 1884. а два дана касније у Дервенти за свештеника. Своју свештеничку службу вршио је у Мајевцу. Поред свештеничке службе био је и учитељ у школи у периоду од 1. септембра 1884. до 30. јуна 1885. Након тога предавао је у српско-православној основној школи све до 1. децембра 1887. када је изабран за пароха у Градачцу.[2] Митрополит зворничко-тузлански Дионисије (Илијевић) га је 6. новембра 1888. поставио за окружног протопрезвитера у Градачцу. На приједлог митрополита сарајевског Ђорђа (Николајевића) именован је за првог члана и савјетника Конзисторије Сарајевске. Ову дужност је обављао све до свог избора за митрополита бањалучко-бихаћког. Поред ове дужности био је уређивач званичног органа црквене власти "Дабро-босански источник" (1894) као и управитељ богословског училишта у Рељеву (1. новембар 1894. - 22. јануар 1898). На приједлог надлежног епископа, цар Фрањо Јосиф одликовао га је витешким крстом Франц Јосифовог реда (Kaiserlich-österreichischer Franz Joseph-Orden).[3]

Архијерејска службаУреди

Свети архијерејски синод Цариградске патријаршије изабрао га је за митрополита бањалучко-бихаћког 10. јула 1908. У монашки чин ступио је под именом Василије 16. августа 1908. у манастиру Житомислић, а за архимандрита је произведен 21. августа 1908. у цркви Светих бесплотних Сила у Сарајеву.[3] Хиротонисан је 28. септембра исте године у Храму Силаска Светог духа у Бањој Луци. Касније је постао митрополит бањалучки.[1] Након уласка српске војске у Бањалуку 21. новембра 1918. митрополит је одслужио благодарење у част побједе српског оружја. Овом приликом је изјавио да су ослободиоци својим јунаштвом "надвисили Краљевића Марка, надмашили Старину Новака".[4] Као митрополит бањалучко-бихаћки извршио је чин освећења:

Умро је у Окучанима 11. новембра 1938. Прво је сахрањен у храму Светог великомученика Георгија на Петрићевцу, а након подизања нове Саборне цркве у Бањој Луци, после Другог светског рата, пренет је у ову цркву. Усташко дивљаштво се огледа и овде у рушењу надгробних споменика, прекопавању гробова и слично. Посмртне остатке бањалучког митрополита Василија Поповића усташе су извадиле из капеле на Петрићевцу код Бање Луке, капелу срушили, а митрополитове остатке пренели на сточно гробље – мрциниште на Влашком Бријегу и тамо закопали.[5]

Помоћ гладнима у СССРУреди

Велика глад погодила је СССР 1921-1922. Позиву у помоћ одазвала се између осталог и Митрополија бањачућко-бихаћка на челу са својим митрополитом. Бањалучко-бихаћка Епархија покренула је своју социјално-добротворну кампању, дефинисану посланицом надлежног архијереја Василија Поповића: „Познато је пречасном свештенству да се веће групе руских емиграната налазе у Бањој Луци, Дервенти, Прњавору и у Босанској Дубици, као и у другим местима Бањалучкобихаћске Епархије“... Пшеница, кукуруз, друга посна и мрсна храна, као и новчана средства носила би се „Одбору за помоћ руских емиграната у Бањој Луци". У сличној својој посланици којом опет позива паству да се прикупља помоћ за „гладну руску дјецу“, митрополит Василије Поповић подвлачи још једном уврежено схватање у српском народу, а у српској црквеној средини посебно: „Ми у Русији и братском руском народу морално и материјално много дугујемо и што год им сада прикупимо и пошаљемо, то ће само бити мала отплата нашег великог дуга“. Прикупљени салдо у Бањалучко-бихаћкој митрополији износио је 13/26. јула 1922. године у 68 парохија и црквених општина укупно 26.056 динара.[6]

ГалеријаУреди

ИзвориУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 "Политика", Београд 1938. године
  2. ^ „Његово Високопреосвештенство, господин Василије Поповић, српско-православни митрополит бањалучки и бихаћки.”. Источник, званични орган великог црквеног суда за духовне потребе. број 19, година XXII: 1. 15. 10. 1908. 
  3. 3,0 3,1 „Његово Високопреосвештенство, господин Василије Поповић, српско-православни митрополит бањалучки и бихаћки.”. Источник, званични орган великог црквеног суда за духовне потребе. број 19, година XXII: 2. 15. 10. 1908. 
  4. ^ „Stotinu godina od oslobođenja Banjaluke: "Živio kralj Petar, živjeli osloboditelji!". Nezavisne novine. 1. 12. 2018. Приступљено 10. 6. 2019. 
  5. ^ Душан Кецмановић прота из Бање Луке, Српски Итебеј, 15. XII 1941. године
  6. ^ Пилиповић, Радован (2017). „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, РУСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАГРАНИЧНА ЦРКВА, МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА (1920-1940) – УЗАЈАМНЕ ВЕЗЕ, УТИЦАЈИ И ОДНОСИ Докторска дисертација” (PDF). Приступљено 10. 6. 2019.  line feed character у |title= на позицији 131 (помоћ)


Претходник:
Евгеније (Летица)
митрополит бањалучко-бихаћки
19081938.

Наследник:
Платон (Јовановић)