Дионисије Илијевић

Дионисије Илијевић (Копиловци, 1838Цариград, 11. април 1894) је био митрополит зворнички и дабробосански.

Дионисије II (Илијевић)
Дионисије Илијевић.jpg
Митрополит Дионисије Илијевић
Основни подаци
Помјесна цркваЦариградска патријаршија
МитрополијаЗворничка
Архијерејски чинмитрополит
Титуламитрополит зворнички пречасни и егзарх Далмације
СједиштеТузла
Године службе18721891
НасљедникНиколај (Мандић)
Посљедња епархијаДабробосанска
Године службе18681871
ПретходникИгњатије II
НасљедникПајсије III
Претходна епархијаЗворничка
Године службе18661868
ПретходникДионисије I
Лични подаци
Датум рођења1838.
Мјесто рођењаКопиловци
 Османско царство
Датум смрти11. април 1894.
Мјесто смртиЦариград
 Османско царство

БиографијаУреди

Рођен је 1838. године у Копиловцима код Берковице, од оца Илије и мајке Василике. Протосинђел Дионисије, који га је познавао, у кратком чланку о зворничким митрополитима, насталом на Халки 1892, наводи да му је отац Србин из Македоније а мајка Гркиња. Завршио је престижну патријаршијску Теолошку школу на Халки код Цариграда У чин ђакона рукоположен је 1854, а у чин презвитера 1855. године.[1] Већ као архиђакон постао је архијерејски намесник у Берковици, свом родном крају,[2] а 1860. секретар Цариградске патријаршије.[3]

После смрти зворничког митрополита Дионисија I, 5. јануара 1866. године, изабран је за његовог наследника Дионисије Илијевић. Према историчару Недељку Радосављевићу, његово презиме је Илијев, да би по доласку у Зворничку митрополију додао наставк ић, потписујући се као Илијевић. Четири године пре његовог доласка на чело митрополије, јануара 1862. године, она је сврстана у трећу класу, као 67. у целокупном црквеном поретку.[4] Митрополија је обухватала североисточни део Босанског пашалука. Од већих центара, у њој се налазио утврђени град Зворник на левој обали реке Дрине, на граници према Кнежевини Србији, и Тузла, све важнији привредни центар, у који је из Зворника премештена митрополитска резиденција. По доласку у Зворничку митрополију, у којој је владао добар црквени поредак, Илијевић је успоставио добре односе са свештеницима и верницима. О поверењу које је у њега имала и малобројна српска интелигенција у Босни, говори чињеница да га је, убрзо по доласку, бањалучки свештеник Василије Пелагић обавестио о жељи да се у месту Обудовац у Посавини отвори Богословија, која би служила за стварање образованог свештеничког кадра.[5]

Сарајевска митрополијаУреди

Након смрти сарајевског митрополита Игњатија II, на њено чело ступа Дионисије Илијевић. Одмах по ступању, упутио је 6. јуна 1868. године две Посланице у виду циркулара. Прва је била намењена целокупном свештенству митрополије, а друга, учитељима који су деловали у школама при црквеним општинама митрополије. То су биле прве архијерејске посланице које су једнообразно штампане, а не писане од писара, и биле су писане на реформисаном српском књижевном језику и правопису који је стандардизовао Вук Караџић.

У посланици свештеницима, Илијевић истиче да је до тада имао епархију, којом је био сасвим задовољан, и у којој је са христијанима у узајамној слози и љубави мирно живео. Каже да никада није имао појма о вишем степену и вишој епархији, али да се одмах повиновао наредби Цариградске патријаршије да ступи на чело Сарајевске митрополије.[6] Од свештенства тражи да одговорно врши своју мисију и да дају пример верницима помажући сиромашне и гладне, тешећи болесне и оне који су духом слаби. Такође, тражи да свештеници увек треба да имају књигу у рукама, да буду трезвени, паметни, вредни, добронамерни, да редовно служе Службу божију у црквама, да не лутају под изговором сакупљања милостиње, да се не задржавају по дућанима и кафанама, не пуше дуван на јавном месту, не псују и да избегавају сваку свађу и препирку, осим уколико не делују да завађене стране измире. На крају, благосиљајући их, истиче да ће сви који се не буду придржавали његових наредби и савета бити строго кажњени, и остати без парохије и свештеничког чина. У посланици учитељима, он указује да морају одговорно вршити своју дужност, да настава мора бити редовна, да у свему буду пример деци, али и њиховим родитељима,[7] да се према деци опходе тихо, благо и очински, а да казне буду одређене са умереном очинском љубави.

Митрополит Дионисије Илијевић је највише пажње посветио верским питањима, али није запостављао ни друге садржаје свакодневног живота својих верника.[8] За време своје управе митрополит се понашао у складу како са правима које је као архијереј добио од Патријаршије, тако и са правима које му је бератом приликом ступања на дужност потврдио султан. Међутим, због лоших односа са сарајевском црквеном општином, он је повучен са чела митрополије,[9] и на захтеве верника Зворничке митрополије враћен на њено чело 1872. године.

Повратак у Зворничку миттрополијуУреди

О времену које је Илијевић провео на челу Зворничке митрополије, од повратка на њено чело до аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, нема много података.[10] Након окупације, црквена управа се нашла у својеврсном провизоријуму, јер су османски закони престали да важе, а закони Аустроугарске за нове покрајине још нису донети. Није се знало шта ће у административном погледу бити са епархијама у Босни и Херцеговини. Васељенски патријарх Јоаким II је у име Патријаршије закључио уговор са Аустроугарском 28. марта 1880, по коме је држава преузела право именовања епископа у епархијама, док је Патријаршији остало само право приговора уколико нису задовољни избором епископа. Васељенски патријарх је изабране епископе потврђивао и слао из Цариграда Свето миро. Сви архијереји у Босни и Херцеговини су били незадовољни, али нису могли ништа да учине.[11]

Митрополит Дионисије Илијевић је у промењеним околностима наставио да врши своју духовну мисију, окренут пре свега верницима. Држао је беседе широм епархије, које су у одређеном броју објављене у Босанскохерцеговачком источнику, службеном гласилу православне цркве у Босни и Херцеговини.[12] У својој беседи на Савиндан 1890. године, приликом канонске посете Брчком, он се прво осврнуо на значај Светог Саве за српску историју, пре свега на улогу у ставрању Српске православне цркве и у просветној делатности. Он истиче значај опште српске солидарности како би се опстало у том времену, и како би се све невоље лакше превазишле.[13] Овакви говори, иако пажљиво одмерени како не би произвели негаривну реакцију аустроугарских власти, изазивали су код њих одређено подозрење, јер је Илијевић већ одавно био заговорник српског националног јединства и оданости поретку Цариградске патријаршије. Он се противио било каквим тешњим везама које је власт покушавала да успостави са православном црквом, попут штампања богослужбених књига.[14] Илијевић је 24. маја 1891. уклоњен са чела Зворничке митрополије, а за привременог администратора је одређен протопрезвитер Александар Симић. На његово место је 14. маја 1892. постављен Николај Мандић, дотадашњи архимандрит манастира Гомирје.[15]

Митрополит Дионисије Илијевић је, након одласка са чела митрополије, краће време провео у Краљевини Србији, у Београду и у Нишу, да би се потом стално настанио у Цариграду. Умро је у Цариграду 30. марта (11. априла) 1894. године.[16]

ИзвориУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


Претходник:
Дионисије I
митрополит зворнички
18661868

Наследник:
Претходник:
Игњатије II
митрополит дабробосански
18681871
Наследник:
Пајсије III
Претходник:
митрополит зворнички
18721891
Наследник:
Николај (Мандић)