Минут

јединица времена

Минут је јединица времена обично једнака са 1/60 (први сексагезимални разломак[1]) сата, или 60 секунди. У UTC стандарду времена, минут у ретким приликама има 61 секунду, што је последица преступних секунди (постоји одредба да се убаци негативна преступна секунда, што би резултирало у 59 секунди, али то се никада није догодило више од 40 година под овим системом). Иако нису СИ јединице, минуте су прихваћене за употребу са СИ јединицама.[2] СИ симбол за минут или минуте је min (без тачке). Симбол прим се такође понекад неформално користи за означавање минута времена.

Дигитални сат који показује нула сати и један минут.

Минут или минута може да буде:

Земља се окреће по својој поларној оси кроз 15 лучних минута сваког минута времена. Лучни минут на Земљином екватору износи приближно једну наутичку миљу.

Сат вероватно садржи 60 минута због утицаја Вавилонаца, који су користили бројни систем на бази 60.

Историја уреди

Ал-Бируни је први пут поделио сат сексагезимално на минуте, секунде, трећине и четвртине 1000. године док је расправљао о јеврејским месецима.[3]

Историјски, реч „минут“ потиче од латинског pars minuta prima, што значи „први мали део“. Ова подела часа може се додатно прецизирати „другим малим делом“ (латински: pars minuta secunda), и отуда долази реч „секунда“. Ради још даљег прецизирања, термин „трећи“ (​160 секунде) остаје у неким језицима, на пример пољском (tercja) и турском (salise), иако већина модерних употреба дели секунде помоћу децимала. Симболска нотација прима за минуте и двоструког прима за секунде може се посматрати као означавање првог и другог пресека сата (слично као што је стопа први пресек јарда или можда ланца, са инчима као други ниво). Средњовековни научник Роџер Бејкон је 1267. године, писајући на латинском, дефинисао поделу времена између пуног месеца као број сати, минута, секунди, трећине и четврти (horae, minuta, secunda, tertia и quarta) после подне наведеног календарског датума.[4] Увођење казаљке минута у сатове било је могуће тек након што је Томас Томпион, енглески часовничар, изумео повратну опругу 1675. године.[5]

Антика уреди

Грци су мерили време другачије од нас. Уместо да поделе време између једне поноћи и следеће на 24 једнака сата, они су делили време од изласка до заласка сунца на 12 „сезонских сати“ (њихово стварно трајање је зависило од годишњег доба) и време од заласка до следећег изласка сунца поново у 12 „сезонских сати”.[6] У почетку је само дан био подељен на 12 сезонских сати, а ноћ на 3[7] или 4 ноћне страже. До хеленистичког периода ноћ је такође била подељена на 12 сати.[8] Дан и ноћ (νυχθήμερον) је вероватно први поделио Хипарх Никејски на двадесет и четири сата.[9] Грчки астроном Андроник из Кира надгледао је изградњу часослова названог Кула ветрова у Атини током првог века пре нове ере. Ова структура је пратила 24-часовни дан користећи сунчане сатове и механичке индикаторе сата.[10]

Уведено су канонски сати до раног хришћанства из јудаизма Другог храма. До 60. године, Дидах препоручује ученицима да се моле Оченаш три пута дневно; ова пракса је нашла пут и у канонским часовима. У другом и трећем веку, црквени очеви као што су Климент Александријски, Ориген и Тертулијан писали су о пракси јутарње и вечерње молитве, као и о молитвама у трећем, шестом и деветом часу. У раној цркви, у ноћи пред сваки празник, одржавано је бденије. Реч „бдење“, која се прво односила на ноћну службу, потиче из латинског извора, наиме Vigiliae или ноћне страже или страже војника. Ноћ од шест часова увече до шест часова ујутру била је подељена на четири страже или бдења од по три сата, прво, друго, треће и четврто бдење.[11]

Хоре су првобитно биле персонификације сезонских аспеката природе, а не доба дана. Списак од дванаест Хора који представљају дванаест сати у дану забележен је само у касној антици, код Нона.[12] Прва и дванаеста Хора додати су оригиналном скупу од десет:

  1. Auge (прво светло)
  2. Anatole (излазак сунца)
  3. Mousike (јутарњи час музике и учења)
  4. Gymnastike (јутарњи сат вежбања)
  5. Nymphe (јутарњи час абдеста)
  6. Mesembria (подне)
  7. Sponde (либације након ручка )
  8. Elete (молитве)
  9. Akte (јело и задовољство)
  10. Hesperis (почетак вечери)
  11. Dysis (залазак сунца)
  12. Arktos (ноћно небо)

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „What is the origin of hours, minutes and seconds?”. Wisteme. Архивирано из оригинала 24. 3. 2012. г. Приступљено 2011-05-25. „What we now call a minute derives from the first fractional sexagesimal place .
  2. ^ „Non-SI units accepted for use with the SI, and units based on fundamental constants”. Bureau International de Poids et Mesures. Архивирано из оригинала 2014-11-11. г. Приступљено 2011-05-25. 
  3. ^ Al-Biruni (1879) [1000]. The Chronology of Ancient Nations. Превод: Sachau, C. Edward. стр. 147—149. 
  4. ^ R Bacon (2000) [1928]. The Opus Majus of Roger Bacon. BR Belle. University of Pennsylvania Press. table facing page 231. ISBN 978-1-85506-856-8. 
  5. ^ Mitman, Carl (1926). „The Story of Timekeeping”. The Scientific Monthly. 22 (5): 424—427. Bibcode:1926SciMo..22..424M. JSTOR 7652. 
  6. ^ James Evans (1998), The History and Practice of Ancient Astronomy, Oxford University Press, p.95[1]
  7. ^ Liddell, Henry George; Scott, Robert (1883). A Lexicon Abridged from Liddell & Scott's Greek-English Lexicon (20 изд.). Harper & Brothers. стр. 469. Приступљено 12. 4. 2021. „[...] from Homer downwards, the Greeks divided the night into three watches. 
  8. ^ Polybius 9.15
  9. ^ Liddell-Scott-Jones, A Greek-English Lexicon, s.v. ὥρα Α.ΙΙ.2 ὥρα
  10. ^ „A Walk Through Time”. National Institute of Standards and Technology. 12. 8. 2009. Приступљено 2. 4. 2014. 
  11. ^ Cabrol, Fernand. "Matins." The Catholic Encyclopedia Vol. 10. New York: Robert Appleton Company, 1911. 6 October 2019  Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
  12. ^ Nonnus, Dionysiaca 41.263

Литература уреди

Спољашње везе уреди