Младен Јанковић

Младен Јанковић (Кањижа, 18311885, Београд) био је српски пречанин, лекар, који је након преласка у Кнежевину Србију, од 1856 — 1865. године био окружни физикус у Крушевцу, Јагодини, Крагујевцу, а од 1865. године физикус Управе града Београда и директор Дома за с ума сишавше, у коме је рад организовао по модерним европским стандардима. Учесник је Другог српско-турског рата, један од оснивача и вишегодишњи (1873 — 1884) председник Српског лекарског друштва.[1][2]

Младен Јанковић
Mladen Janković.jpg
Младен Јанковић
Датум рођења1831
Место рођењаКањижа
 Аустроугарска
Датум смрти1885.(1885-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (53/54 год.)
Место смртиБеоград
 Краљевина Србија
Пребивалиште Краљевина Србија
ПољеМедицина
Познат поједна од оснивача и председника Српског лекарског друштва

Живот и каријераУреди

Рођен је у Кањижи у Аустроугарској, 1831. године. Гимназију на мађарском језику завршио је у Сегедину, а потом и Медицински факултет у Пешти 1856. године. Са жељом да служи свом народу одмах по дипломирању, као млади лекар дошао је у Кнежевину Србију и једно време обављао дужност физикуса Округа крушевачког, са звањем „доктора целокупног лекарства”.[3]

По потреби службе, а због лошег здравственог стања становништва, и честих епидемија заразних болести у појединим деловима Србије др Младен Јанковић је из Крушевца хитно премештен и постављен за окружног физикуса у Јагодини. Након што је у Јагодини успео да сузбије епидемију заразих боелсти упућен је у Крагујевац, да као четврти окружни физикус у том граду, настави борбу са епидемијом заразних болести, која се све више ширила Шумадијом, што је он и учинио. Ову дужност обављао је од 1861. до 1865. године.[4]

Као добар познавалац здравственог законодавства, организације и службе у Аустрији и Мађарској, др Младен Јанковић је то искуство зналачки знао да примени на прилике у Кнежевини Србији, и врло брзо се истакне успешним резултатима рада. Ценећи ове способности др Младена Јанковића здравствене власти Кнежевине Србије су га 1865. године преместиле на положај физикуса управе града Београда.[5]

Преминуо је у Београду од последица упале плућа у 56. години живота. О његовој прераној смрти у историјским списима, између осталог, пише:

Када је с јесени 1884. године појавила болест шап због чега је аустро-угарска влада забранила увоз наше стоке, наша влада је послала др Јанковића као заступника начелника санитета у Пешти да реши ово питање. У повратку услед наззеба добио је јаку грозницу, али упркос болести, обављао је и дужност начелника санитета, и у том настојању примио је запаљење плућа које му је одузела живот 1885. године.[6]

ДелоУреди

Управитељ „Дома за с ума сишавше” (1865 — 1881)Уреди

Како је прва психијатријска установа основана у Кнежевини Србији у Београду 1861. године (под називом „Дом за с ума сишавше”), захтевала стручније вођење, указом државног врха Кнежевине Србије за управника ове прве психијатријске болнице у Србији Ука­зом:

„Ми­хаил M. Обре­но­вић, по ми­ло­сти Бо­жи­ои и во­љи на­ро­да Књаз Срп­скии на пред­лог Нашег ми­ни­стра уну­тра­шwих де­ла по­ста­вља­мо: Фи­зику­са Упра­ви­течјства ва­ро­ши Бе­о­гра­да, Дра Мла­де­на Јан­ко­ви­ћа, за привре­ме­ног Упра­ви­те­ља и ле­ка­ра у Дому за с у­ма­ си­шав­ше.[7]

Имајући у у виду да овај посао не може обављати лекар без стручне спреме, Санитетска управа Кнежевине Србије је одлучила да прво упути др Младена Јанковића у Немачку на тромесечно стручно усавршавање, код водеће личност у психијатрији др Вилхелма Гризингер, па тек онда га постави за управника.[8]

Након што се др Јанковић упознао са уређењем душевних болница у Немачкој и стеко неопходно стручно знање из психијатрије, вратио се у Србију одмах је приступио бројним организационим и стручним променама у „Дому за с ума сишавше”. Из болнице је уклонио сва техничка средства којима је вршено насиље над душевно болесним лицима, као што су троструки бич, насилна столица и камџија. Док је у употребу задржао кошуљу за везивање најтежих, веома узнемирених и опасних болесника.[8]

На дужности привременог управитеља „Дома с ума сишавше” др Јанковић је био шеснаест година (од 1865 до 1881). Упоредо са дужностима управника обављао је и све лекарске послове. За то време у „Дому за с ума сишавше” лечено је 314 болесника (218 мушког и 96 женског пола).[8] Сматра се да је др Јанковић, својим стручним радом постао управо прави зачетник психијатријске неге и лечења душевно оболелих особа у Србији.[8][9]

Председник Српског лекарског друштва (1873 — 1884)Уреди

Др Младен Јанковић, се сматра једним од оснивача Српског лекарског друштва (СЛД), због бројних стручних способности и истакнутих заслуга, након што је на оснивачкој скупштини СЛД обавестио присутне колеге да ступа у Савез СЛД. Наредне године на главном годишњем скупу СЛД одржаном 23. октобра 1873. године тајним гласањем изабран је за председника СЛД, и на тој дужности остао све до 1884. године.[8][10]

Након што је 13. јануара 1880. године поново изабран за председника СЛД, на овом изборном скупу изјавио је:

Го­сподо, по­след­њи го­ди­шњи скуп смо одр­жа­ли 1876. го­дине... На­ма је сви­ма по­зна­то да је на­ша зе­мља ско­ро пуне две го­ди­не би­ла у не­ре­дов­ном ста­њу во­де­ћи рат за осло­бо­ђе­ње и не­за­ви­сност срп­ску. Три го­ди­не ле­кар­ско дру­штво ни­је ра­ди­ло, али чла­но­ви дру­штва ни­су дангу­би­ли, јер су сви за вре­ме ра­та ра­до и са по­жр­тво­вањем жи­во­та вр­ши­ли ле­кар­ске по­сло­ве ка­ко по бол­ница­ма та­ко и на бој­ном по­љу... Слу­жи­ли су свом на­ро­ду и чо­ве­чан­ству... Сре­ћан сам го­спо­до, што ми је па­ло у део да овом при­ли­ком са­оп­штим: Ње­го­во Височанство и Књаз бла­го­во­ле­ло је од­мах од­ре­ди­ти ону знатну ма­те­ри­јал­ну по­моћ, ко­ју је дру­штво и ра­ни­је имало сре­ћу ужи­ва­ти. Ода­јем при­зна­ње и бла­го­дар­ност и дру­штву Цр­ве­ног кр­ста, ка­ко је сво­ју но­во­по­диг­ну­ту згра­ду за­вр­ши­ло, усту­пи­ло је од­мах на­шем дру­штву локал...[11]

 
Младен Јовановић, међу оснивачима Српског лекарског друштва — на првом састанку друштва одржаном 22. јуна 1872.

Свим седницама СЛД др Младен Јанковић је скоро увек присуствовао, а у самом СЛД био запажен по активном учешћу.[8]

Писац стручних и других саопштењаУреди

Др Младен Јанковић је у својој не тако дугој лекарској карјери, прекинутој раном смрчу, објавио неколико стручних написа, међу којима су значајнији:[8]

  • О ба­ња­ма, Ри­бар­ској и Врњачкој објављено у „Народном здрављу” 1884.
  • Саопштење о случајевима лисе које је написао са др Клинковским и објавио у „Српском архиву за целокупно лекарство” 1881.
  • Извешће Инспек­то­ра са­ни­тет­ског ин­спек­то­ра­та Го­спо­ди­ну ми­ни­стру уну­тра­шwих де­ла објављеном у „Народном здрављу” 1882.
  • Гла­во­бо­ља објављеном у „Српском архиву за целокупно лекарство” 1879.
  • Рад о дифтерији на обема тонзилама и о раширености малих богиња у нашим крајевима.

Бавећи се помало и хирургијом, др Младен Јанковић, је описао и несвакидашње случајеве хируршких болести које је решавао током вршења приватне праксе.[12]

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. ^ Pavlović B. Srpsko lekarsko društvo pre 125 godina. Medicinski časopis 1998; (1—2):9-12
  2. ^ Bibliografski leksikon. Poznati srpski lekari. Beograd: Milena Milanović; 2005. p.308.
  3. ^ Pavlović B. Srpsko lekarsko društvo pre 125 godina. Medicinski časopis 1998; (1—2):9-12.
  4. ^ Dragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 495
  5. ^ Milovanović S, Milovanović D. Razvoj srpske psihijatrije u periodu od srednjeg veka do početka Drugog svetskog rata. JAMA – Srbija i Crna Gora 2005; (3):301-5.
  6. ^ Jovanović M. Beseda na grobu Dr Mladena Jankovića. Narodno zdravlje 1885; 4(38):318-20.
  7. ^ Пантовић M, Пантовић V. Здравствене прилике „на путу Београдском...а деветнаест дана од Цариграда”. Медицински часопис 1998;(1—2):12-9.
  8. 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 Dragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 496
  9. ^ Данић Ј, Цвијетић M. Душевне болести у Србији за првих тридесет година 1861-1890. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије; 1895.
  10. ^ Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga prva, Državna štamparija u Beogradu, 1874
  11. ^ . Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga druga, Državna štamparija u Beogradu, 1875.
  12. ^ Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, knjiga osma, Državna štamparija u Beogradu, 1880.

ЛитератураУреди

  • Dragan B. Ravanić, Mihailo M. Pantović, Srđan D. Milovanović, Dr Mladen Janković — ličnost i delo (1831–1885), SRPSKI Arhiv za celokupno lekarstvo, BIBLID: 0370-8179, 135(2007) 7-8, p. 495-499
  • Јелена Јовановић Симић, Музеализација историје медицине у Србији - докторска дисертација, Универзитет у Београду, 2015.
  • Vuković Ž. Srpsko lekarsko društvo 1872-2002. Beograd: Vuković Ž; 2002.
  • Pantović M, Pantović V. Zdravstvene prilike „na putu Beogradskom...a devetnaest dana od Carigrada”. Medicinski časopis 1998;(1—2):12-9.
  • Bibliografski leksikon. Poznati srpski lekari. Beograd: Milena Milanović; 2005. p.308.
  • Stanojević V. Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodnooslobodilačkim ratovima Srbije 1876-1918. Spomenica SLD. Beograd: Srpsko lekarsko društvo; 1972. p.116.
  • Mitić B. Zdravstveni centar u Ćupriji – od prvih lekara do današnjih dana. Ćuprija: Zdravstveni centar „Ćuprija”; 2005. p.18-19.
  • Spomenica Srpskog lekarskog društva 1872-1972. p.44.
  • Živeti u Beogradu 1851-1867. Istorijski arhiv Beograda. Knjiga 3. p.428.
  • Krstić N. Dnevnik 8. januar 1863-8. april 1864. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; p.63.
  • Mitić B. Postanak i otvaranje civilne bolnice u Ćupriji. Srp Arh Celok Lek 1971; 99(9):665.
  • Mitić B. Zdravstvene prilike u Srednjem Pomoravlju, Resavi i Levču, od 1804. do 1915. godine. Ćuprija: Opština Ćuprija; 2006.p.287-8.
  • Mitić B. Od prvih... do današnjih dana, Zdravstveni centar u Ćupriji.Ćuprija: Podružnica SLD „Pomoravlje”; 2005.
  • Naše gore list, nedeljni list, Pančevo, 17. mart 1885; III (11).
  • Milovanović S. Prvi srpski psihijatri. Srp Arh za Celok Lek 2006; 134(9—10):457-66.