Монете су били средњовековна српска породица из 15. века која је управљала одређеним областима у Зети и околини Скадра, између река Бојане и Дрима.[1][2][3][4]

Монете
ДржаваСрпска деспотовина
Зета
Националностсрпска
Вјераправославна

ПореклоУреди

Ова српска православна породица која је дала неколико властелина, пореклом је са простора Зете.[4] Међу првим њеним члановима, спомиње се извесни Рајко Монета, властелин у служби Балше III Балшића. Он је био ожењен Јеленом, ћерком Јелисанте и унуком Оливере Мрњавчевић Балшић, прве супруге Ђурђа I Балшића.[1] Он је имао три синова, од којих је Никола Монета постао војвода скадарски, под управом Млетачке републике. У време османског освајања Скадра, он са женом и пет синова одлази у Венецију, где су живели у сиромаштву.[2]

ИсторијаУреди

Зета и Српска деспотовинаУреди

 
Млетачки поседи у северној Албанији и јужној Црној Гори око 1448. године

Рајко Монета је први значајни представник ове породице, а служио је Балши III Балшићу. Контролисао је четири велика села и имао велике поседе.[3] Балша је тада био у сукобу са Млетачком републиком. После шестомесечне опсаде тврђаве у Дривасту, Балша је сазнао да је посада остала без хране и воде, те је крајем августа 1419. године, успео да заузме тврђаву и порази Млетке. Заробљенике је разменио за своја претходно три заробљена властелина, од којих је један био управо Рајко Монета.[3]

Након Балшине смрти, Рајко Монета је кратко служио деспоту Стефану Лазаревићу, а затим га је напустио 1423. године и окренуо се на страну Млечана, за време Другог скадарског рата, након што је то учинио велики број локалних властелина.[3]

Млетачка управаУреди

Под Млечанима Рајко је добио проније и контролисао је четири сона поља у Грбљу, близу Котора.[3] Млечани су му 1443. дали олакшице за насељавање Светих Врача, села које је 1417. године имало 13 кућа.[5] Још у периоду непосредно пре 1371. године, Оливера Мрњавчевић је дала да се сагради православна црква Св. Марије de Lavendi, те су над њом право патроната имали чланови породице Монета, а тиме и Рајкови синови Јаков и Никола.[1] Исто је важило и за неколико других православних црквава. Упркос свим одлукама сената, браћа Монета са мајком Јеленом нису могли на миру да уживају цркве и њихове поседе, па је у Млетке са доказима морао да оде Никола Монета, да би доказао да баштинска права над њима, као патрони, уживају управо они.[6]

Рајко умире 1443. године, а његови синови учествују у Албанско-млетачком рату (1447-1448) као млетачки пронији у борбама против Ђурђа Скендербега.[7]

Током 1456. и 1457. године избија мали сукоб између два огранка албанске породице Дукађини. Са једне стране, Лека и Паљ Дукађини су били подржани од стране Османлија, док је са друге стране био Драга Дукађини, и његов син Никола, који су били подржани од стране Млетачке републике и на чијој страни су се борили и Монете.[4]

Убрзо након борби против Османлија за време њихове опсаде града Кроје (1466-1467), Никола Монета, као богати млетачки властелин, је постављен да буде управник града Скадра, са титулом војводе (voivoda).[4] Њему и још двојици православаца су Млечани одобрили да буду прокуратори српских православних цркава на Скадарском језеру.[3]

Већ 1474. године Османлије опседају Скадар, а затим то исто раде и 1478-1479. године. У то време, Јаков Монета је учествовао као млетачки официр, док је Никола био командант коњице.[7] Тада Никола евакуише своју породицу у Венецију, а након османског освајања Скадра, и он сам тамо одлази. Његови потомци су у Венецији живот провели у беди и сиромаштву.[2]

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Антоновић, Милош (2003). Град и жупа у Зетском приморју и Северној Албанији у XIV и XV веку. Београд, Србија: Историјски институт. стр. 272, 276. 
  2. ^ а б в Срејовић, Драгослав; Гавриловић, Славко; М. Ћирковић, Сима (1982). Историја српског народа: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). Србија: Српска књижевна задруга. стр. 200, 580. 
  3. ^ а б в г д ђ Бешић, Зариј (1970). Историја Црне Горе, Црна Гора у доба обласних господара. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49, 63, 74, 127, 266. 
  4. ^ а б в г Jens Schmitt, Oliver (2001). Das venezianische Albanien: (1392-1479). Oldenbourg R. Verlag GmbH. стр. 311, 399, 484, 485, 489. 
  5. ^ Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 327. 
  6. ^ Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, Вол. 42-43. Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. 1976. стр. 27, 49. 
  7. ^ а б Зборник Филозофског факултета. 8 https://books.google.rs/books?ei=M8AjT6H8ENHEswasnfn8Bw&redir_esc=y&id=M947AQAAIAAJ&dq=%D0%A5%D1%83%D0%BC%D0%BE%D1%98+%D1%81%D0%BA%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B1%D0%B5%D0%B3&focus=searchwithinvolume&q=%D0%9C%D0%BE%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

ЛитератураУреди

  • Антоновић, Милош (2003). Град и жупа у Зетском приморју и Северној Албанији у XIV и XV веку. Београд, Србија: Историјски институт. стр. 272, 276.
  • Срејовић, Драгослав; Гавриловић, Славко; М. Ћирковић, Сима (1982). Историја српског народа: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371). Србија: Српска књижевна задруга. стр. 200, 580.
  • Бешић, Зариј (1970). Историја Црне Горе, Црна Гора у доба обласних господара. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 49, 63, 74, 127, 266.
  • Jens Schmitt, Oliver (2001). Das venezianische Albanien: (1392-1479). Oldenbourg R. Verlag GmbH. стр. 311, 399, 484, 485, 489.
  • Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 327.