Наивна уметност
Наивна уметност или наива је посебни сегмент уметности XX века. Означава дела, најчешће самоуких уметника, која се не слажу са доминантним токовима у уметности свога доба.[5]
Начела наивне уметности
- То је делатност уметнички нешколованих
- Уметници су претежно из сеоских средина
- Карактеристичан је спонтани позив за уметничким радом, кроз који самоуки уметник своје основно занимање доживљава као личну инспирацију и поглед на свет, и начин на који саопштава свој доживљај живота, постојања и битисања.[1]
- Одсутност норми свих официјелних уметничких праваца
- Изолација сликара од уметничких тенденција времена
- Настојање да се што верније репродукује виђено
- Ограниченост уметника на себе самог
- Јак утицај фантастике, спајање иреалног са реалним
- Технички проблеми имају предност над естетским
- Занемаривање правила пропорције, односно боја...
- Животно дело наивних сликара не показује никакав развој, сем усавршавања технике и композиције.[2][3][4]
Наивна уметност је аутономна уметност која постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, одвојена од спољашњих утицаја. Изолована је – што као последицу има разноврсност ликовних решења. Не трпи правила – правила се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити је – као што се ни таленат не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика – јер је спонтана. Не жели да учи, већ нам, захваљујући необузданој машти стваралаца, намеће своје особено писмо и нове облике естетског.[6]
Наивна уметност у принципу посвећује доста пажње детаљима, живим бојама, фолклорним мотивима и животу простог народа, нарочито сељака.
Термин наивна је први пут употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (Цариника) и сликара са Хаитија.
Познати наивни уметници из 19. и прве половине 20. века су: Анри Русо, Серафин Луј, Андре Бошан и Фердинанд Шевал из Француске, Кандидо Лопез из Аргентине, Едвард Хикс и бака Мозес из САД, и Нико Пиросмани из Грузије. После Другог светског рата, појавили су се: Антонио Лигабуе из Италије, Ради Неделчев из Бугарске, Крсто Хегедушић, Иван Генералић и Иван Рабузин из Хрватске, Јанко Брашић и Зузана Халупова из Србије.
Галерија
уреди-
Едвард Хикс: Нојева барка
-
Нико Пиросмани: Мајка и син
-
„Идеална палата“ поштара Шевала
-
Пејзаж из Пернамбука у Бразилу
-
Харков: Папа Гуйе
-
Косовски бој, Јанко Брашић
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Smiljković K. Naive art. The History of Serbian Culture. Middiesex: English Editionb, Porthill Publishers; 1995.
- ^ Stevanovski, Slobodan. „Naivno slikarstvo Kovačice i Padine” (PDF). Opštinska biblioteka Kovačica, Kovačica, 2004. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 10. 2016. г. Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ Oto Bihalji-Merin Umetnost naivnih u Jugoslaviji. - [Beograd] : Izdavački zavod "Jugoslavija", 1963. str. 7,8
- ^ Enciklopedija naivne umetnosti sveta Oto Bihalji-Merin, Nebojša-Bato Tomašević. – Beograd : Jugoslovenska revija, [1984]. str. 19
- ^ О наиви, naiva.rs. Приступљено 3. јуна 2014.
- ^ Наивна уметност у Србији Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2014), САНУ, Нина Крстић. Приступљено 3. јуна 2014.
Спољашње везе
уреди- Пројекат Растко - Наивна уметност
- Наивна уметност Војвођанских Словака (језик: словачки)(језик: енглески)
- Музеји наивне уметности у свету
- Интернационални музеј наивне уметности у Бразилу
- Интернационални музеј наивне уметности у Монтреалу
- Хрватски национални музеј наивне уметности
- Међународни музеј наивне уметности Анатол Јаковски у Ници
- Интернационални музеј наивне уметности у Вику
- Музеј наивне уметности у Бероу
- Музеј Шарлоте Зандер у Бенигхајму
- Национални музеј наивне уметности Чезаре Заватини у Луцари
- Музеј савремене примитивне уметности
- Музеј наивне уметности у Москви
- Музеј наивне и маргиналне уметности у Јагодини
- Галерија наивне уметности у Ковачици