Нацрт:Senćanska trojka

Senćanska trojka jeste termin kojim se označava sećanje na trojicu pobunjenih rezervista - Sabo Janoša, Bodo Jožefa i Pap Jožefa, kao i na same antiratne proteste u Senti koji su započeli 6. novembra 1991. godine. Ovi protesti su se odigrali gotovo tri meseca nakon početka agresije na Vukovar, za koju je režim Slobodana Miloševića mahom mobilisao muškarce nacionalnih zajednica u Vojvodini, pre svega Mađare i Hrvate.

Specifičnost antiratnih protesta u Senti leži u tome što  je građanstvo, oformivši Krizni štab na čijem su čelu bili pomenuti rezеrvni oficir Janoš Sabo, kao i Jožef Bodo i Jožef Pap, započeli pregovore sa opštinskim vlastima da se raspiše referendum protiv rata u bivšoj Jugoslaviji. Podršku su dobili i od opozicionih lidera poput  Nenada Čanka iz Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV),  mirovne aktivtskinje Julije Teleki iz Bečeja, pa i samih loklanih vlasti u Senti, što je jedinstven događaj u istoriji antiratnog pokreta u bivšoj Jugoslaviji.

Referendum ipak nikada nije održan, a „senćanska trojka“ je uhapšena, odvedena u vojni zatvor, a potom  ih je režim Miloševića prisilio da prihvate mobilisanje za rat, iako taj rat nikada nije bio proglašen u Srbiji.

U znak sećanja na antiratni protest u Senti (koji je pokrenuo i antiratne proteste u Adi kojima je jedna od organizatorki bila Vera Vebel Tatić, Temerinu i kasnije u Trešnjevcu čiji su meštani stvorili Duhovnu republiku Zicer, na zgradi opštinskih vlasti postavljenja je spomen - ploča sa porukom  „Hoćemo mir“, ispisana na četiri jezika: srpskom, mađarskom, nemačkom i engleskom.

Mobilizacija u Senti i prisilni dobrovoljci

Novembarski talas mobilizacije na severu Vojvodine u Senti i Adi, skoro tri meseca od početka agresije na Vukovar, režim Miloševića i Jugoslovenska narodna armija (JNA), sprovodili su uz pomoć vojne policije. Kao i u prethodnim talasima mobilizacije, a zbog neproglašenja ratnog stanja, rezervisti JNA su morali da potpisuju odlazak „na vojne vežbe“ u okviru Teritorijalne odbrane (TO) Socijalističke federativne republike Jugoslavije (SFRJ), a zapravo su slati na ratište u Hrvatsku.

Takođe, u Vojvodini režim Miloševića krajem septembra 1991,  mobiliše sudije za ratne sudove koji dobijaju oficirske činove, bez ikakve procedure. Srećom, ovi preki vojni sudovi nisu nikada zaživeli.

U takvim uslovima, mobilizacija je u Vojvodini ipak ispala neuspešna, i prema navodima svedoka, oko 25.000 Mađara je tada odbilo da ide u rat, dok u celoj Vojvodini tokom trajanja neproglašenih ratova 1991-95, procenjuje se da je bilo oko 200.000 dezertera

Svedočanstvo o neustavnoj mobilizaciji ostavio je Jožef Bodo, jedan od „senćanske trojke“ koji je odbio mobilizaciju: „... onda su nam saopštili da moramo potpisati izjavu da smo dobrovoljci. Kategorički smo odbili takav zahtev. Sutradan je i naša rodbina saznala da se zapravo ne radi o vojnoj vežbi već o odlasku na ratište. Oni su došli masovno na ta zborna mesta, i štitili nas svojim prisustvom. To je trajalo tri dana. U to vreme se svašta dešavalo: pretili su nam, dolazili su visoki čelnici vojske sa specijalnim jedinicama, svi naoružani, da vrše pritisak na nas. Petog novembra smo položili oružje koje je bilo podeljeno ranije, i sa članovima porodica, krenuli smo nazad za Sentu."

Blokada puteva

U međuvremenu, lokalno stanovništvo je kolima i traktorima blokirali put koji vodi kroz Tornjoš, gde su mobilisani rezrevisti privremeno smešteni, sprečavajući time njihovo eventualno prebacivanj iz vojnog objekta na front.

Takođe, i policija je tog dana blokirala puteve koji vode za Sentu, u pokušaju da  spreči organizovanje podrške protestima u samoj Senti.

Formiranje Kriznog štaba i zahtevi protesta

Ispred Gradske kuće u Senti, istog dana, 6. novembra 1991. godine, formira se i Krizni štab, na čelu sa „senćanskom trojkom“. Delegaciju građana primio je tadašnji gradonačelnik Milan Lalić sa još nekoliko saradnika. Pregovori su trajali do kasno u noć, a u međuvremenu sa terase Gradske kuće prisutnima se obraćao veliki broj aktivista i aktivistkinja. Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, takođe se obratio ljudima na protestu kao i aktivistkinja Julija Teleki.

Sami antiratni protesti u Senti 6. novembra 1991, održavali su se pod geslom „Hoćemo mir!“ a zahtevi demonstrantkinja i demonstranata, oko kojih se razgovaralo sa predstavnciima lokalne vlasti bili su sledeći:

• da se ne dozvoli/zaustavi  dalji odlazak ljudi na ratišta,
• da  se razmotri neustavno slanje vojnih rezrevista  kao dela TO Sente da učestvuju u vojnim operacijama, van Sente,
• da se raspiše referendum na kojem bi se građani izjasnili da li hoće, ili neće rat.

Hapšenje senćanske trojke

Iako je tadašnja opštinska vlast Sente, kroz pregovore, prihvatila zahteve pobunjenog građanstva, do organizovanja referenduma nije došlo. Ove pregovore, i pristanak lokalnih vlasti na antiratne zahteve građanstva, Nenad Čanak, lider LSV, imenovao je „istorijskim događajem u istoriji antiratnog pokreta“, jer je mirovna inicijativa ušla u institucije sistema.

Pritisak Miloševićevog režima prema organizatorima i građanstvu na protestu je bio intenzivan, te je uskoro došlo i do hapšenja pripadnika „senćanske trojke".

Jožef Bodo navodi da su njih trojica iz Sente prebačeni u Novi Sad, a zatim u vojni objekat na Fruškoj gori gde su ih maltretirali i fizički i psihički. „Maltretirali su nas, ali ne želim da govorim o detaljima. Na kraju smo bili prebačeni u Beograd u vojni pritvor. Nakon te čitave torture pitali su nas da li ćemo prihvatiti poziv za mobilizaciju. Mi smo odgovorili potvrdno. Kad smo se vratili u Sentu javili smo se Vojnom odseku. Morali smo da prihvatimo takav poziv jer su naše porodice i čitava okolina bile pod takvim pritiscima da smo procenili da bolje da prihvatimo svoju sudbinu nego da oni žive u takvim uslovima.

Optužnica i samoubistvo Jožefa Papa

Bodo, Sabo i Pap, nakon pritisaka vlasti zbog kojih su morali na kraju otići na ratište, proveli su 35 dana u borbama. Nakon povratka u Sentu mislili su da je svemu kraj, međutim, dobijaju poziv od Vojnog suda u Beogradu, sa optužnicom za izdaju.

Prema kvalifikaciji tužioca učinili su najveću izda - izdali su svoju jedinicu u neposrednoj ratnoj opasnosti, iako ona nikada nije proglašena. Optužnica u toku dvogodišnjeg procesa menjana je nekoliko puta. Na kraju su svi oslobođeni. Međutim, sva ova dešavanja ostavila su trag u njihovim životima; Sabo danas ne želi da priča o tome šta se desilo, Bodo još uvek prihvata razgovore o tim događajima, ali nerado ulazi u detalje, dok Pap nije izdržao pritisak i još u toku sudskog procesa se ubio.

Epilog protesta u Senti

Centralizovani mediji,  medijska blokada režima Miloševića, sprečavаla je povezivanje antiratnih inicijativa, antiratnih protesta, dezerterskih pobuna širom Srbije i širenje informacija o njima. I dan danas  je javnost malo upoznata sa time. Po okončanju ratova na prostoru bivše SFRJ, protesti koji su se u novembru 1991. dogodili u Senti ostali su и dalje van fokusa javnosti, iako su nekoliko meseci kasnije inspirisali slične događaje u drugim vojvođanskim mestima, poput „Duhovne republike Zicer“ u Trešnjevcu, koja je uprkos tenkovskoj opsadi sela, potrajala skoro tri meseca.

Na antiratne proteste i „senćansku trojku", kao i opštinske vlasti koja je pokušala da organizuje referendum protiv rata, podseća četvorojezična spomen-ploča, postavljena na ulazu u Gradsku kuću u Senti.

Spomen ploču su na desetogodišnjicu događaja, 2001. godine, svečano otvorili Nenad Čanak, tadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodine, i Jožef Kasa, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) i potpredsednik Vlade republike Srbije. Manje od nedelju dana kasnije, vandali su srušili mermernu ploču i njeni ostaci su smešteni u Gradskom muzeju Sente. Mermerna ploča je zamenjena metalnom, sa istim - četvorojezičnim tekstom.

Spoljašnje veze

• Rat u Srbiji
• Muzej 90tih