Неонатицид је облик чедоморства који је извршен над тек рођеним дететом (новорођенчетом). У многим правним системима укључујући и српски, препознат је као посебно кривично дело које се разликује од класичног убиства, уколико је убиство извршила мајка након порођаја.[1] Историјски је био честа појава, и његови разлози су били често друштвене природе.[1]

Историјски преглед уреди

Стари век уреди

У старој Атини неонатицид је примењиван као начин планирања породице, где су породице бројале махом мањи број деце, а деца која су сматрана за "вишак" су убијана.[2] Најчешће су то били девојчице, што се објашњава тадашњим друштвеним односима, а начин убијања је често био пасивни неонатицид где је дете остављено да само умре.[2] У старој Спарти, неонатицид је практикован као део обичајног права, где је старешина вршио процену да ли рођени дечак има неке недостатке, и уколико би утврдио да има, дечак би био убијан.[2]

У старој Кини, девојчице су посматране као мање пожељна деца од дечака, и често су убијане након рођења, што је посебно долазило до изражаја током великих криза попут глади и ратова.[3] У старој Индији, где се очекивало да родитељи обезбеде девојци мираз након удаје, неонатицид девојчица се оправдавао финансијским губитком који је он доносио.[3]

У старом Риму, шеф породице (pater familias) је према Законима дванаест таблица био у обавези да убије деформисану децу.[4] Закон је такође давао оцу право живота и смрти над децом.[4] Закон је међутим забрањивао чедоморство у другим случајевима, осим ако није постојало пет сведока који би посведочили да је новорођенче било превише слабо и због тога не би могло да преживи.[4] У периоду домината у старом Риму под утицајем хришћанске религије чедоморство које би извршила жена почиње строго да се кажњава, међутим чедоморство које би извршио шеф породице је и даље толерисано, све до законског ограничења апсолутне очинске власти током цара Константина.[1]

Средњи век уреди

Током средњег века, чедоморство је било регулисано углавном обичајним правом, или су се њиме бавили црквени судови који су спроводили канонско право.[1] Казне су се углавном састојале у забранама везаним за учешће у црквеном животу, или у казнама попут обавезног поста.[1] У Франачкој, Салијски законик у 6. веку прописује новчану казну од 100 солида, за убиство плода или новорођенчета.[1] У средњем веку су били чести случајеви убиства новорођене деце рођене ван брака, пошто би рођење таквог детета штетило статусу жене и угледу породице у заједници.[1]

Нови век уреди

У новом веку долази до интересовања државе за случајеве убиства новорођенчади. Неонатицид почиње строжије да се кажњава, а за претпоставку убиства детета често је била довољна чињеница да је новорођенче пронађено мртво, а да је мајка скривала трудноћу.[1] Током 1693. Енглески парламент је донео закон којим се забрањивало тајно сахрањивање деце рођене ван брака, како би се избегло потенцијално сакривање доказа.[5] Неонатицид је посматран као класично убиство све до 19. века када је у Аустријским казненим закоником из 1803. неонатицид који би починила мајка био блаже кажњаван од обичног убиства, а у обзир је узимано и психичко стање мајке након порођаја.[1] Током 19. века све више се јавља тенденција да се неонатицид блаже кажњава од класичног убиства, слично убиству из нехата.[1]

Социолошки подаци уреди

Према истраживањима која су током 80их и 90их вршена у САД, неонатицид су најчешће вршиле младе мајке, првороткиње, које нису имале партнера и живеле су са својим родитељима.[6] Неке од ових студија су показале да починитељке већином биле психички урачуњиве и нису имале менталне поремећаје.[6] Истраживања у САД и Великој Британији нису пронашла значајну разлику у полу беба над којима је извршен неонатицид.[6] Ово одудара од земаља у развоју где је неонатицид чешћи уколико је у питању девојчица.[6]

У Западној Африци су убиства новорођенчади често мотивисана друштвеном стигмом услед рођења детета ван брака или рођења детета у одсуству мужа. Забележени су и случајеви да су родитељи новорођенче убили из сујеверја, пошто су веровали да је дете повезано са натприродним силама, попут злих духова или да носи лош знак.[7] У западноафричкој држави Сенегал, где је абортус доступан једино у случају да је живот мајке угрожен, и није дозвољено извршити абортус ни у случају силовања или инцеста, неонатицид се сматра једним од начина којим жене контролишу рађање нежељене деце.[7] Према подацима из Сенегала, од 1/3 до 1/4 свих затвореница у Сенегалу је осуђено на затворску казну због илегалног абортуса или неонатицида.[7]

Ситуација у Србији уреди

У Србији су се деца рођена ван брака сматрала за "копилад", што је сматрано великом срамотом за породицу.[8] У неким крајевима западне Србије, забележено је да је према обичајном праву неудата жена која би родила дете била каменована.[8] Таква ситуација где је статус и сам живот мајке био доведен у питање, била је велики мотив за мајку да изврши неонатицид и тако избегне последице рођења детета ван брака. Деца су често остављана у вировима река и шупљинама дрвећа, нарочито током ратова када су мужеви били одсутни.[8]

У средњовековној Србији, 96. чланом Душановог законика је била предвиђена казна спаљивања за убиство члана породице, укључујући и дете.[9]

У модерној Србији, након Првог српског устанка, долази до доношења закона којим се забрањује убиство новорођенчета. Закон Проте Матеје из 1804. и Карађорђев законик из 1807. наређују да се жени која би затруднела ван брака не сме наудити, а њој се забрањује да изврши чедоморство након порођаја.[1] Дозвољава јој се могућност да дете кришом остави на јавном месту где ће га неко пронаћи и преузети бригу о њему.[1] Уколико би ипак извршила чедоморство, претила јој је смртна казна.[1]

У Краљевини Југославији се чедоморство различито кажњавало у зависности од тога да ли је мајка дете родила у браку, или је дете родила без склопљеног брака. Уколико се радило о удатој жени, мајка се кажњавала строгим затвором, а уколико је била реч о неудатој жени, казна је била обичан затвор са могућношћу ублажавања казне.[1] Према Статистичком годишњаку из 1934. у Краљевини Југославији је осуђено 77 жена које су извршиле кривично дело чедоморства, док је 93 жена осуђено због абортуса.[10] Висок степен чедоморстава у односу на број абортуса, може се објаснити чињеницом да је женама то у тадашњим условима остајало као једини избор при планирању породице.

Након успостављања социјалистичке Југославије, Кривични законик ФНРЈ (1951) посебно препознаје неонатицид, који се регулише након убиства из нехата. Члан 138. каже: "Мати која лиши живота своје дете за време порођаја, док траје поремећај што га је код ње изазвао порођај, казниће се затвором најмање 6 месеци".[11]

Каснији закони које су доносиле државе бивше Југославије, углавном су следиле сличне законске одредбе. Кривични законик Србије из 2019. неонатицид назива "убиством детета при порођају", и неонатицид регулише на сличан начин члан 116: "Мајка која лиши живота своје дете за време порођаја или непосредно после порођаја, док код ње траје поремећај изазван порођајем, казниће се затвором од шест месеци до пет година."[12]

Приказ у митологији уреди

Убиство новорођенчади је био чест мотив у грчкој митологији. У Теогонији, најстаријем извору грке митологије, титан Хронос гута своју децу чим се она роде како се не би испунило пророчанство према коме га она свргавају с престола. У миту о Едипу, Едипов отац свог тек рођеног сина оставља самог на планини, како се не би испунило пророчанство према коме Едип убија свог оца и преузима престо.

У Књизи изласка у Старом завету, египатски фараон наређује бабицама да убијају јеврејску мушку децу на порођају, након што бабице то нису желеле да спроведу у дело, наређује Јеврејима да своју мушку децу бацају у воду након рођења.[13]

У словенској митологији након смрти некрштеног новорођенчета може настати натприродно биће које изазива несрећу и страх међу људима, а сам приказ тог бића варира од краја до краја.[14] Најстарији назив за ово биће је нав, а постоје и други локални називи попут дрекавца, плакавца итд.[14] Према народном веровању појединих крајева, ово биће има утицаја и на временске непогоде, као и на болести које погађају малу децу.[14]

Извори уреди

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Привилегована убиства, Јована Јаковљевић, Универзитет у Нишу, 2019
  2. ^ а б в Schrader, Helena P. (2011-11-11). „Infanticide in Sparta -- and Athens”. Sparta Reconsidered. Приступљено 2022-01-07. 
  3. ^ а б dhwty (27. 1. 2019). „The Chilling Ancient Practice of Infanticide Was Once Accepted as Normal”. www.ancient-origins.net (на језику: енглески). Приступљено 2022-01-07. 
  4. ^ а б в Закон 12 таблица
  5. ^ „James J. Dvorak, "Neonaticide: Less than Murder," Northern Illinois University Law Review 19, 1998” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 09. 01. 2022. г. Приступљено 09. 01. 2022. 
  6. ^ а б в г Craig, Michael (фебруар 2004). „Perinatal risk factors for neonaticide and infant homicide: can we identify those at risk?”. Journal of the Royal Society of Medicine. 97 (2): 57—61. ISSN 0141-0768. PMC 1079289 . PMID 14749398. doi:10.1177/014107680409700203. 
  7. ^ а б в Moseson, Heidi; Ouedraogo, Ramatou; Diallo, Soukeyna; Sakho, Amy (2019-01-01). „Infanticide in Senegal: results from an exploratory mixed-methods study”. Sexual and Reproductive Health Matters. 27 (1): 203—214. PMC 7888053 . PMID 31533577. doi:10.1080/26410397.2019.1624116. 
  8. ^ а б в Благојевић, Наталија. Гласник Етнографског музеја у Београду. Етнографски музеј у Београду. стр. 236. 
  9. ^ Душанов законик, члан 96
  10. ^ „Bnl viewer”. istorijskenovine.unilib.rs. Приступљено 2022-01-10. 
  11. ^ „Кривични законик ФНРЈ (1953)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 07. 2021. г. Приступљено 11. 01. 2022. 
  12. ^ Кривични законик Србије
  13. ^ „Друга књига мојсијева”. Свето писмо. Превод: Даничић, Ђуро. Београд: Библијско друштво. 2007. стр. 52. ISBN 978-86-86827-01-2. „1.16. И рече: када бабичите јеврејке, и у порођају видите да је мушко, убијте га, а кад буде женско, нек остане живо. 
  14. ^ а б в Гласник Етнографског музеја у Београду књ. 42. Етнографски музеј у Београду. 1978. стр. 142—146.