Отворите главни мени

Непријатељ (филм из 2011)

српски филм из 2011. године у режији Дејана Зечевића

Непријатељ је српски филм из 2011. године. Режирао га је Дејан Зечевић, а сценарио су заједно са њим написали Ђорђе Милосављевић и Владимир Кецмановић. Филм је рађен у копродукцији Србије и Републике Српске, уз мањинске копродуценте из Хрватске и Мађарске. Сниман је на локацијама на планини Козари и у Београду. Финансирање филма су помогли Министарство културе Републике Србије, Министарство просвјете и културе Републике Српске и град Приједор.

Непријатељ
Neprijatelj.jpg
Постер за филм
Изворни насловНепријатељ
Жанрдрама
трилер
хорор
РежијаДејан Зечевић
СценариоЂорђе Милосављевић
Дејан Зечевић
Владимир Кецмановић
ПродуцентТихомир Станић
Денеш Секереш
Дамир Тересак
Николина Вучетић
Главне улогеАлександар Стојковић; Љубомир Бандовић; Тихомир Станић; Вук Костић; Драган Маринковић; Славко Штимац
МузикаНемања Мошуровић
КинематографијаДушан Јоксимовић
СценографијаЗорана Петров
МонтажаМарко Глушац
Издавачка кућаБалкан филм
Биберче
Тиволи Филм
Максима Филм
Година2011.
Трајање108 минута
ЗемљаСрбија
Језиксрпски
Буџет1.200.000 евра
IMDb веза

Филм је своју премијеру имао 6. марта 2011. године на београдском Фесту.

РадњаУреди

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Година 1995, 7. дан мира након потписивања Дејтонског споразума. Инжењерска јединица деминира границу између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Сваки од војника носи свој терет ратних искустава и траума, сваки се суочава са страховима на сопствени начин. Једни склони аутодеструкцији, други срећни што су живи, трећи кататонични после доживљених траума, четврти окренути молитвама, пети шали и смеху тамо где им место и није, неки сновима о повратку породици, а неки окрвављених руку и кришом напуњених џепова покушавају се прикрити.

Као и на самом почетку тек завршеног рата, довољна је једна искра лудила, да се покрене “perpetum mobile” сукоба и насиља међу пријатељима.

УлогеУреди

КритикеУреди

Дубравка Лакић:[1]:

Зечевићевим јунацима, према замисли сценаристе Милосављевића, догодио се, шејтан лично. И то цивил. Отелотворен у лику хромог Дабе (убедљив Тихомир Станић), човека за кога се не зна ни ко је ни одакле је, нити се зна да ли је у питању одавно психички поремећена особа, или га је ратна несрећа довела у зазидану рупу... Све ово делује филмски привлачно и интригантно, што јесте случај у првом делу филма, када се гледалац упознаје са филмским јунацима... Даница је једини женски лик, нејасно постављена, недоречена и помало накалемљена. Други део филма је знатно слабији. Ту је јасно да систем „организованог хаоса“ не може да функционише на дуже, да правила игре реално-нереално нису јасно успостављена, јер је просечном биоскопском гледаоцу повремено потребна дискретна смерница како не би завршио у потпуној конфузији, што му се у случају овог филма може догодити. У другом делу филма излазе на видело мањкавости сценарија и дијалошких линија, које се често своде на испразно филозофирање на тему творца универзума, добра и зла, живота и смрти, уз употребу стереотипа, што филму одузима снагу и чини да и сами глумци посустају... Ако ће се по чему трајније памтити овај филм, онда је то сигурно по фотографији Душана Јоксимовића, која је тврда, без много боје, узнемиравајуће хладна, начвршћи је елемент у градњи психолошке драме.

РеференцеУреди

  1. ^ Ђаво је био цивил, Приступљено 15. 4. 2013.

Спољашње везеУреди