Никола Пешић

Никола Пешић (Београд, 17. мај 1973) је српски вајар, сликар и независни истраживач укључен у академску област Студије западног езотеризма. На Факултету ликовних уметности у Београду прво је дипломирао на одсеку сликарство 1998. године у класи Милице Стевановић, а потом магистрирао вајарство 2002. године у класи Мрђана Бајића. Завршио је и постдипломске студије вајарства 2002. године на Државној академији ликовних уметности у Штутгарту у класи Михе Улмана. Докторирао је 2016. године на Филолошком факултету у Београду са интердисциплинарном тезом из области историје уметности и студија западног езотеризма. Ликовној публици први пут се представио 20. октобра 1997. године, и од тада је присутан на бројним ликовним догађањима у Србији и иностранству. Његови радови, за које је и награђиван, налазе се у неколико колекција широм Србије.

Никола Пешић
Датум рођења17. мај 1973
Место рођењаБеоград
 СФР Југославија

Живот и каријераУреди

Рођен је у Београду, 17. мај 1973. године у коме је завршио основно школовање и Средњу медицинску школу.[1]. Дипломирао је сликарство 1998. године на Факултету ликовних уметности у Београду у класи Милице Стевановић. Завршио је постдипломске студије вајарства 2002. године на Државној академији ликовних уметности у Штутгарту у класи Михе Улмана. Магистрирао је вајарство 2002. године на Факултету ликовних уметности у Београду у класи Мрђана Бајића. Током студија био је стипендиста Министарства просвете Републике Србије (1996−1999) и Немачке службе за академску размену ”DAAD” (1999—2002).

Докторирао је 2016. на Филолошком факултету у Београду са интердисциплинарном тезом из области историје уметности и студија западног езотеризма, под називом „Окултура у поетици Марине Абрамовић“.

Живи и ствара у Београду.

Уметничко стваралаштвоУреди

Никола Пешић се ликовној публици први пут представио 20. октобра 1997. године, када је у галерији Звоно приредио запажену изложбу „Објекти“, која је на ликовној смотри „Од априла до априла“ (1998) у организацији радио-телевизије „Студио Б“. у селекцији Јасмине Чубрило проглашена за најбољу изложбу тога месеца[2]. Јасмина Чубрило је Пешићеве скулптуре описала као „хибридне творевине, сведених облика, претежно глатких, тактилних, правих или закривљених површина, реализоване комбиновањем различитих материјала“, чија форма „зависи и обликује се према садржајима који се у њих учитавају“; Пешићеви рани радови настали су „деконструкцијом различитих знакова, симбола и иконографских образаца из (визуелне и текстуалне) хришћанске традиције“[1].

Дванаест црвених
Четрдесет светих мученика

И друга изложба, ”Bad Time Stories” (1998, галерија Звоно), привукла је пажњу критике, па је тако Јован Деспотовић написао да Пешићева уметност „знатно превазилази његове животне и стваралачке године“[3].

У каснијем раду Пешић поред хришћанства реферише и на друге религиозне и духовне традиције, попут гностицизма (нпр. скулптура ”Мрачно око”, 2002)[4]. Гордана Васиљевић је тада написала поводом Пешићеве изложбе ”Material World” (2002):

Ибис
Еритроцит

Пешић је излагао на бројним важним ликовним смотрама у Србији: „Октобарском салону“ (1998, 1999[6], 2001[7], 2002.[8] и 2005[9]), „Југословенском бијеналу младих“ (1998.[10] и 2002), изложбама „Критичари су изабрали“ (2000[11]) и „Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века“ (2012[12]), итд. Према Јовану Деспотовићу, Пешић припада групи уметника „без којих је немогуће иоле тачније разабрати слику актуелне промене“ у српској ликовној уметности током 1990-их[13].

Неколико Пешићевих радова налаши се у колекцији Радивоја Дражовића и фирме „Радикс” из Београда[14]. Пешићеви радови налазе се у колекцијама Музеја Града Београда и Модерне галерије ЦЗК Лазаревац, као и просторијама Библиотеке Шабачке, Математичке гимназије у Београду и ОШ ”Јово Курсула” у Краљеву[15].

Пешићеву уметност у Србији и иностранству заступа галерија „Звоно”, која га је представљала на сајмовима савремене уметности у Бечу, Келну, Болцану, Москви и Мајамију[15].

Пешић је аутор визуелног решења награде „Еритроцит“ коју је лист „Политика“ додељивала од 2008. до 2011. за најбољи филм у такмичарском пограму „Европа ван Европе“ на Међународном филмском фестивалу - ФЕСТ[16]. Такође је аутор визуелног решења награде „Ибис“ која се од 2007. године додељује у различитим категоријама на филмском фестивалу „Синема сити“ у Новом Саду[17].

Научни радУреди

Поред ликовне уметности, Пешић се од 2016. године укључио у проучавање западног езотеризма[18]. Бави се научним проучавањем утицаја западног езотеризма на нову уметничку праксу у Југославији, нарочито утицаја њу ејџа на дело Марине Абрамовић[19]. Докторирао 2016. на Филолошком факултету у Београду са интердисциплинарном тезом из области историје уметности и студија западног езотеризма, под називом „Окултура у поетици Марине Абрамовић“.[20]. Аутор је текста биографије Марине Абрамовић на сајту пројекта Универзитета Вирџинија Комонвелт "World Religions and Spiritualities Project"[21]. Године 2017. објавио је студију "Окултно у уметности Марине Абрамовић.[22]

Остале активностиУреди

  • Године 2015. Никола Пешић је превео студију Марка Синглтона ”Тело јоге: порекло модерне постуралне праксе” (2010).
  • Аутор је приручника ”Вегански кувар: здрави рецепти” (2011) — првог веганског кувара у Србији.

Награде и признањаУреди

  • 1995. Прва награда за сликарство „Петар Лубарда“, Факултета ликовних уметности у Београду.[15]

ГалеријаУреди

Ликовна дела Николе Пешића из различитих периода стварања

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 Чубрило, Јасмина (1998), ”Deep Inside”, каталог изложбе ”Bad Time Stories”, Београд: Галерија Звоно.
  2. ^ Каталог ”Од априла до априла” (1998), Београд: Студио Б и Југословенска галерија уметничких дела.
  3. ^ Деспотовић, Јован (1998),”Загонетке смисла”, дневни лист Данас (17. децембар 1998). Доступно и на: [1] Приступ: 19. март 2017.
  4. ^ Веб-сајт www.dominante.co #151 Мрачно око (опис скулптуре Николе Пешића)
  5. ^ Васиљевић, Гордана (2014), Приче о три генерације. Београд: Службени гласник, стр. 111.
  6. ^ Каталог ”40. октобарски салон” (1999), Београд: Културни центар Београда.
  7. ^ Каталог ”42. октобарски салон” (2001), Београд: Скупштина Града Београда.
  8. ^ Каталог ”43. Окотабрски салон” (2002), Београд: Културни центар Београда.
  9. ^ Каталог ”46. октобарски салон/Уметност која ради - Catch me!” (2005), Београд: Културни центар Београда.
  10. ^ Каталог ”3. Југословенско бијенале младих” (1998), Вршац: Уметничка радионица ”Аурора”.
  11. ^ Марија Ђорђевић (2000), ”Огледало живота”, дневни лист Политика (6. јануар 2000), стр. 24.
  12. ^ Сеферовић, Нада (2012), Заобилазне стратегије: један поглед на београдску уметничку сцену деведесетих година прошлог века, Београд: Музеј града Београда.
  13. ^ Деспотовић, Јован (2006), Нова слика, Београд: Клио, стр. 250.
  14. ^ Вукелић, Милан (2008), ”Уметност као последња линија одбране”, дневни лист Блиц (6. октобар 2008), стр. 21.
  15. 15,0 15,1 15,2 Биографија на сајту галерије „Звоно“ (линк)
  16. ^ Ђорђевић, Марија (2008), ”Ритуални инвентари”, дневни лист Политика (1. март 2008), стр. 17.
  17. ^ Веб-сајт Синема Ситија
  18. ^ „Program of the 2nd CEENSWE conference: ESOTERICISM, LITERATURE AND CULTURE IN CENTRAL AND EASTERN EUROPE”. Архивирано из оригинала на датум 20. 3. 2017. Приступљено 19. 3. 2017. 
  19. ^ „Окултура из ‚духовне кухиње‘ Марине Абрамовић“. Philologia Mediana (VIII/8). Ниш: Универзитет у Нишу, Филозофски факултет, стр. 331-341.
  20. ^ NaRDuS - National Repository of Dissertations in Serbia. Окултура у поетици Марине Абрамовић. Докторска дисертација Николе Пешића
  21. ^ Nikola Pesic (2017). Marina Abramovic. Biography. World Religions and Spiriutalities Project
  22. ^ Никола Пешић. Окултно у уметности Марине Абрамовић. С кратким уводом у југословенску окултуру 1970-их. Neopress Publishing; Београд, 2017.

Спољашње везеУреди