Ноћни лет (франц. Vol de nuit) је роман француског писца и пилота Антоана де Сент Егзиперија, који је 1931. године објавила издавачка кућа Галимар,[1] са предговором Андре Жида. Роман је исте године (1931) добио престижну књижевну награду „Фемина”.[2] То је један од првих романа који је поново објављен али у џепном формату 1953, у збирци Џепна књига (Le livre de poche), где је под бројем 3.

Ноћни лет
АуторАнтоан де Сент Егзипери
ЗемљаФранцуска
ЈезикФранцуски
Жанр / врста делаРоман

Резиме уреди

Радња овог романа одвија се у Аргентини, у време зачетака комерцијалног ваздухопловства. Сент Егзипери, који је 1929. био директор Аеропоште Аргентине (Aeroposta Argentina), приповеда о животу који је водио шеф компаније за ваздушну пошту Ривијер и његов тим пилота. Главни циљ који је себи поставио Ривијер, централни лик романа, јесте да докаже да је авион брже превозно средство од воза за достављање поште, под условом да пилоти морају да лете ноћу, што је изузетно опасно, што омогућава да се не губи време стечено током дана. Фабијен, један од ових пилота, враћа пошту из Патагоније са крајњег југа у Буенос Ајрес, али захваћен олујом, он неће успети да се врати матичну луку. Он ће се жртвовати, као и многи други, да би Ривијерова компанија успела.

На земљи, Ривијер учи своје људе да се не плаше смрти и да остану верни мисији која им је поверена. Морају деловати „као да нешто, по вредности, превазилази људски живот” : пошта је света, битно је да на одредиште стиже сваки дан у исто време. Пилоти су одговорни за то, они то знају и то је њихов разлог за живот. Немилосрдан, Ривијер осуђује слабости и кажњава неуспехе. Он је „равнодушан према томе да ли изгледа праведно или неправедно”. Отпушта механичара чим је направио грешку у склапању мотора упркос његовој двадесетогодишњој служби, понижава пилота коме је недостајало храбрости, кажњава управника аеродрома јер није поштовао упутства. Када Фабијенова жена дође код њега да сазна вести о свом мужу, он јој неће ништа рећи и она ће разумети да је за њу чекање завршено. Ривијер тада мисли да су истина љубави и истина дужности контрадикторне, а ипак обе подједнако важеће.

Анализа уреди

Да би направио лик Ривијера, Сент Егзипери је био инспирисан Дидјеом Дoраом (Didier Daurat),[3] коме је књига и посвећена.

По објављивању, предговор књизи је дао Андре Жид и она је доживела значајан успех. Продаја Ноћног лета се процењује на 6 милиона примерака широм света.[тражи се извор]

Жири престижне књижевне награде „Фемина” је овом делу доделио истоимену награду 1931.

Издања уреди

  • Сент Егзипери, Антоан де. Романи. Превела Сања Жиро Пантелић; предговор Радивоје Констатиновић. Београд: Паидеиа, 2015.
  • Сент Егзипери, Антоан де. Ноћни лет. Превео Иван Кушан. Београд: Алтера, 2001.
  • Vol de Nuit, édition critique par Monique Gosselin-Noat, coll. « Texte littéraires français », Genève, Droz, 2017
  • Vol de nuit, dossier réalisé par Lucien Giraudo, lecture d'image par Isabelle Varloteaux, coll. « Folioplus classiques : 20e siècle n° 114, 158 p., Gallimard, 2007. ISBN 978-2-07-034628-8.

Адаптације уреди

Филм уреди

Стрип уреди

  • Ноћни лет, стрип француског илустратора Бернара Пишилиа (Bernard Puchulu), у издању Фитирополиса (Futuropolis) из 2011.[5]

Опера уреди

  • Ноћни лет (итал. Volo di notte), опера италијанског композитора и пијанисте Луиђија Далапиколеа (Luigi Dallapiccola), настала 1940.

Музика уреди

  • Ноћно летење (франц. Voler de nuit), у албуму Liberté Chérie, француског певача Каложероа (Calogero), 2017.

Референце уреди

  1. ^ Vol de nuit - Antoine de Saint-Exupéry - GALLIMARD - Grand format - Librairie Gallimard PARIS (на језику: француски). 
  2. ^ „1931—–>Prix Femina et Book of the Month Club”. Antoine de Saint Exupéry (на језику: француски). 2024-04-17. Приступљено 2024-04-28. 
  3. ^ „Didier DAURAT sur Antoine de Saint-Exupéry | INA”. ina.fr (на језику: француски). Приступљено 2024-04-28. 
  4. ^ Brown, Clarence (1933-10-06), Night Flight, John Barrymore, Helen Hayes, Clark Gable, Metro-Goldwyn-Mayer (MGM), Приступљено 2024-04-28 
  5. ^ „Livre Vol de nuit | Futuropolis”. www.futuropolis.fr. Приступљено 2024-04-28.