Образовање у средњовековној Србији

Образовање у средњовековној Србији стицало се углавном у оквиру цркве или ређе на дворовима властеле где су синови властеле припремани за своје будуће дужности.[1]

Они који су одлучили да се замонаше учили су у манастирима да читају и пишу. Манастири су били и најзначајније образовне институције а не само места богослужења. Манастири нису били једина места где се стицало образовање у средњовековној српској држави. По појединим одредбама из XIV века њима је чак забрањивано да подучавају млађе дечаке који су се могли образовати код парохијског свештенства. Парахијски свештеници су или имали обавезу или су по обичају школовали једног од својих синова за богослужење у парохијској цркви.

Неуме, средњовековне музичке ноте који је користио српски композитор Кир Стефан, Музеј града Смедерава.

Старији дечаци писменост су стицали по училиштима где су их подучавали световни учитељи. О овим училиштима сачувани подаци су врло оскудни. Вероватно су се налазили по већим насељима или при дворовима виђеније властеле. Није могуће одредити шта се у овим училиштима изучавало али је сигурно да је учење читања и писања било најважније. Учење читања и писања обухватало је савлађивање два облика писма: једног коришћеног за књиге које је било читљивије и другог коришћеног за писање писама које је било теже читљивије али се њиме брже писало. Такође је требало савладати и бројне скраћенице. За увежбавање читања коришћене су пре свега црквене књиге, у првом реду псалтир и часловец. Као писаћи материјал у школама су коришћене навоштене таблице јер су се могле употребљавати више пута.

Пошто је појање чинило саставни део службе пажња се посвећивала и најнужнијем музичком образовању. У почетку је коришћен грчки начин бележења музике да би касније настали и српски музички приручници.[2]

Извори уреди

  1. ^ Благојевић 1989.
  2. ^ Један овакав приручник био је уништен у бомбардовању Народне библиотеке априла 1941. (М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989)

Литература уреди