Операција Брана 94

Брана 94
	Део рата у Босни и Херцеговини
	; Мапа борбених дејстава сјеверно од Возуће 1994.
Време	1. јун — новембар 1994.
Место	Возућа, Озрен
Исход	Побједа Војске Републике Српске Јединице АРБиХ нису успјеле одсјећи Возућу од остатка Републике Српске, па су се повукле;
Сукобљене стране
Армија Републике Босне и Херцеговине	Војска Републике Српске
Команданти и вође
Рефик Лендо; Јасмин Шарић; Фуада Зилкић; Ибрахима Хукић; Шериф Патковић	Владета Живковић; Неђељко Сувајац Пепе
Укључене јединице
2. корпус; 3. корпус; Црни лабудови; Ел Муџахид	2. озренска бригада; Гарда Пантери; 43. приједорска моторизована бригада; 1. србачка бригада; Вукови са Вучијака
Јачина
17.000	око 3.000
Жртве и губици
преко 200	непознато

Операција Брана 94 је био назив операције здружених снага Трећег корпуса, почела је 1. 6.1994. године из правца Завидовића и са краћим прекидима трајала је до новембра 1994. године. Оперативна група Босна, на челу пуковника Рефика Ленда, са око 5.000 војника из три брдске бригаде (318. завидовићка под командом мајора Јасмина Шарића, 320. завидовићка под командом мајора Фуада Зилкића, и 309. какањска под командом мајора Ибрахима Хукића , које су стандардно држане линије на том сектору Оне су појачане ударним формацијама из Трећег корпуса: 7. муслиманска бригада под командом пуковника Шерифа Патковића, Одред Ел муџахид. Специјална јединица "Делта", диверзантска јединица "Асим Чамџић", 303. брдска јединица на челу са мајором Мухамедом Бегагићем, 311. лака јединица из Какња под командом мајора Фадила Имамовића, 314. брдска јединица из Зенице под командом мајора Џевада Смајлагића, 330. бр. јединица из Немиле, две лаке бригаде из рејона Тешња, 3. батаљон ИДГ и елитна 120. бригада „Црни лабудови“. Све наведене војне јединице потекле су из правца Завидовића и етнички очишћеног Гостовића. Надгледао их је командант Копнене војске генерал Расим Делић, са испоставе ИКМ у Брашљевини.^[1] У настојању да прикрију пораз, муслимански официри су јавно приказали смањен број учесника у операцији Брана 94, пошто амерички војни стручњаци процењују укупно учешће од 17.000 војника из оба корпуса.^[2] Главнина почетног напада Трећег корпуса, чији је штаб био у Зеници, концентрисана је на положаје Вучијске бригаде ВРС из Подновља у рејону Свињашнице (од реке Криваје до Подсјелова) којом је командовао капетан Владета Живковић, а на Мотајичком батаљону у рејону Подволијака (од реке Криваје до села Оштрића) под командом Неђељка Сувајца Пепеа.

Ток операције

Како се очекивало Трећи корпус, са јединицама распоређеним у два ешалона, прво је напао бочне положаје које су држали припадници Четврте озренске бригаде ВРС и Мотајичког батаљона.^[3]^[4]Првог дана нападних дејстава, 1. јуна, елитни „Црни лабудови“ пробијају српску одбрану и заузимају објекат Паветину изнад села Подволијак. Истовремено припадници зеничке 314. избијају на Каменичку Премет, гдје гине бранилац Ранко Тодоровић, а припадници зеничке 303. помјерају српску одбрану на Подсјелову ка Николином брду. Ујутро, у шест сати ураган је кренуо. Наши борци су прихватили борбу, стисли зубе и одолијевају нападима. Могу ући у Возућу само ако сви изгинемо. Командири Славко Јелисић-Славчија, Јездимир Пантелић-Јездара, Њаго Њагомировић, Младен Савић, Мирко Пантелић, Раденко Божичковић, Зденко Станковић-Зденкара, Раденко Ђурић обилазе сваког борца и дижу морал. Гину Вучијачани, али не попуштају.^[5] Возућа гори, тресе се од детонације. Падају и гранате пуњене сумпором. Јаук рањених цивила, погибије. Доктори, Данко у Стогу и Сорак у Возући, имају пуне руке посла. Јављају, код Пепе пала три рова, муслиманска војска напредује изнад Подволијака. Нема калкулисања, са Ударним батаљоном и водом Корпусне полиције креће у помоћ, свестан да су муслиманске снаге врло близу главног пута који нам значи све. Рањен сам. Четврти пут.

Трпећи жестоке ударе, прихватајући борбу „прса у прса“, Вучијачка бригада је практично десеткована, али није попустила. Људски губици су били ненадокнадиви. На десетине бораца је тешко и лакше рањено у блиским борбама, па је ова бригада након уговорене обуставе ратних дејстава, 14. јуна повучена са тог дијела ратишта, а на њено мјесто је прекомандована лака пјешадијска бригада из Лакташа, под командом потпуковника Зорана Црнића. И Пепин батаљон је замењен батаљоном 43. моторизоване бригаде. Цијенећи комплексност ситуације, команда Првог крајишког корпуса ВРС, почетком јуна на овај дио ратишта упућује Други батаљон Србачке бригаде. Наредних дана стигла су још два батаљона, тако да је 6. јуна комплетна Србачка бригада, састављена од младића подмотајичких села, Посавине и Лијевча поља, запосјела рејон одбране у дужини од 20 километара, од Поповог Осоја (село Медићи), преко Чукуре до Каменичке. Главна операција је започела 18. јуна, разбивши десетодневно примирје под покровитељством УН-а. План АРБиХ-а предвиђао је покрет клијешта са трупама 2. корпуса које су нападале са истока и трупама 3. корпуса које су нападале са запада како би се спојиле у средини 10 километара широког мостобрана. Почетно напредовање изненадило је ВРС-ову Озренску тактичку групу оперативне групе "Добој" 9 и брзо пробило српске линије. Током наредне недеље, муслиманске трупе наставиле су напад, постепено пробијајући ВРС-ову одбрану. До 26. јуна, јединице 2. и 3. корпуса АРБиХ-а биле су унутар 3 километра од спајања. ВРС, међутим, је припремао смели противнапад, преместивши елитне јединице 1. крајишког и Источнобосанског корпуса у мостобран. До 1. јула, почетни противнапад повукао је елементе 3. корпуса АРБиХ-а даље од њихове главне осе. Док су се муслиманске трупе маневрисале да блокирају српски напад, ВРС им је омогућио да уђу у необележено минско поље на које је претходно усмерила артиљерију. АРБиХ губици су били тешки, а шок акције је омогућио појачањима ВРС-а да изврше противнапад и врате снаге 2. и 3. корпуса назад на почетне линије до 4-5. јула.

Референце

^ Vasić Cinema (2023-12-19), Vozuća: Odbrana i Pad (1992 - 1995.), Приступљено 2024-06-14
^ Srđan, Tomić (2023-12-01). „1994. ratna 27.mtbr VRS | lpbr-Prnjavor” (на језику: српски). Приступљено 2024-06-14.
^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 235. ISBN 978-0-16-066472-4.
^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 485. ISBN 978-0-16-066472-4.
^ „Srpske glave "vrijedile" do 3.000 maraka”. BN. Приступљено 2024-06-14.

[1] Vasić Cinema (2023-12-19), Vozuća: Odbrana i Pad (1992 - 1995.), Приступљено 2024-06-14

[2] Srđan, Tomić (2023-12-01). „1994. ratna 27.mtbr VRS | lpbr-Prnjavor” (на језику: српски). Приступљено 2024-06-14.

[3] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 235. ISBN 978-0-16-066472-4.

[4] Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 485. ISBN 978-0-16-066472-4.

[5] „Srpske glave "vrijedile" do 3.000 maraka”. BN. Приступљено 2024-06-14.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]