Опсада Цариграда (1260)

Опсаду Цариграда извршила је 1260. године војска Никејског царства. Опсада је завршена неуспехом, након чега је потписано једногодишње примирје.

Опсада Цариграда
Део Никејско-латински ратови
Byzantine Constantinople-en.png
Зидине византијског Цариграда
Време:јануар-август 1260. године
Место:Цариград, Латинско царство
Исход: Одбрана града
Сукобљене стране
Palaiologos flag Никејско царство Blason Empire Latin de Constantinople.svg Латинско царство
Команданти и вође
Михаило VIII Палеолог Балдуин II (латински цар)
Јачина
непознато непознато
Жртве и губици
непознато непознато

ПозадинаУреди

Након пада Цариграда 1204. године у Четвртом крсташком рату, византијске територије подељене су у неколико крсташких држава и неколико самопрокламованих наследница Византијског царства. Око наслеђа Византије отимали су се епирски деспот и никејски цар. Обојица су сматрали да имају легитимно право да представљају византијског цара. С обзиром на слабост Латинског царства, спремали су се да поврате Цариград. У почетку се чинило да ће град освојити Епирци, чији је владар Теодор Дука Комнин освојио Солунску краљевину 1224. године. Међутим, бугарски цар Јован Асен поразио је епирског деспота у бици код Клокотнице 1230. године.[1][2] Био је то крај епирске моћи.

Моћ Никејског царства порасла је током владавине Јована III Дуке Ватаца (1221-1254). У савезу са Бугарима, Ватац је 1234. године успоставио прво никејско упориште у Тракији. Заједно са Бугарима предузео је 1235-6. године неуспешну опсаду Цариграда.[3][4] Након тога, никејски владар концентрисао се на ширење својих територија у Европи. Под Ватацом, Никеја се проширила на већи део Тракије и Македоније, постајући најјача регионална држава.[5][6] Сведено на Цариград и непосредну околину, окружено Никејом са истока и запада, без довољно средстава да обезбеди било какву потпору, Латинско царство је изгледало као спремно за освајање. Чак су и папе биле спремне да прихвате неизбежно, у замену за уступке у црквеним питањима и по питању папског примата.[7] Латинско царство могло је накратко да предахне након смрти Ватаца 1254. године. Његов наследник Теодор II Ласкарис био је приморан да се суочи са покушајима освајања никејских територија на Балкану.[8]

Након Теодорове смрти, амбициозни Михаило VIII Палеолог (1259-1282) се попео на престо, као регент малолетног Јована IV Ласкариса (1259-1261). Епир, Кнежевина Ахаја и Краљевина Сицилија формирале су коалицију против Михаила Палеолога. Међутим, у бици код Пелагоније 1259. године Михаило успева да однесе победу и сломи коалицију. У бици су учествовали и одреди српског краља Уроша I. Михаилови главни противници били су убијени или заробљени. Стога је он могао да се окрене ка Цариграду.[9][10]

ОпсадаУреди

Након што је провео зиму у Лампсаку, јануара 1260. године Михаило је са војском прешао Хелеспонт и кренуо ка Цариграду.[11] Подаци византијских историчара о овом походу се значајно међусобно разликују. Према Георгију Акрополиту, цар је погрешио што се ослањао на обећања о издаји извесног латинског племића "Асела", који је имао кућу поред градских зидина и обећао да ће отворити капију никејским трупама. Сходно томе, експедиција није била довољно добро организована за озбиљнији напад на град. Михаило је свој логор поставио пред Галатом, наводно се спремајући да је нападне. У ствари је чекао Аселову издају. Асел, међутим, није испунио обећање, тврдећи да је његове кључеве одузео управник града. Акрополит пише да је Михаило тада одустао и потписао са латинским царем једногодишње примирје.[12][13]

Други хроничари (Георгије Пахимер, Нићифор Григора и други) приказују ток опсаде сасвим другачије. Био је то велики подухват, са уложеним знатним снагама. Он је укључивао претходну изолацију града освајањем тврђава и насеља која су контролисала прилазе граду (од Селимврије, која се налазила 60 километара од града). Била је то велика експедиција, коју је лично надгледао цар Михаило са узвишења у близини Галате. Коришћене су и опсадне справе. Галата се, међутим, одржала захваљујући одлучном отпору становништва и појачања која је допремала млетачка флота. Михаило је тако присиљен да подигне опсаду.[14][15] Разлику у два приказа историчари приписују тенденцији Акрополита да минимализује неуспехе Михаила Палеолога. Тако је он могао преувеличати причу о Аселовој издаји, која је можда заиста и постојала.[16]

ПоследицеУреди

Августа 1260. године потписано је примирје између Михаила и Балдуина II у трајању од једне године (до августа 1261).[17] Иако опсада није успела, Михаило је већ отпочео са прављењем планова за нови покушај. Марта 1261. године потписао је Нимфејски споразум са Ђеновљанском републиком, чиме је обезбедио помоћ њихове флоте у замену за трговинске повластице. Споразум је такође био уперен и против Млетачке републике, са којим је Ђенова водила рат Сен Сабас. Међутим, Цариград је на неочекивано лак начин заузео Алексије Стратегопул 25. јула 1261. године.

РеференцеУреди

  1. ^ Geanakoplos 1959, стр. 14
  2. ^ Angold 1999, стр. 548
  3. ^ Geanakoplos 1959, стр. 15
  4. ^ Macrides 2007, стр. 194–197
  5. ^ Kazhdan 1991, стр. 1048
  6. ^ Angold 1999, стр. 548–549
  7. ^ Kazhdan 1991, стр. 1048, 1185
  8. ^ Jacoby 1999, стр. 530
  9. ^ Angold 1999, стр. 559
  10. ^ Geanakoplos 1959, стр. 41–74
  11. ^ Macrides 2007, стр. 367
  12. ^ Geanakoplos 1959, стр. 76–77
  13. ^ Macrides 2007, стр. 367–369
  14. ^ Macrides 2007, стр. 368
  15. ^ Geanakoplos 1959, стр. 77–78
  16. ^ Geanakoplos 1959, стр. 77–79
  17. ^ Ostrogorsky, стр. 449

ЛитератураУреди

  • Angold, Michael (1999), „Byzantium in exile”, Ур.: Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History: Volume V, c. 1198–c. 1300, Cambridge University Press, стр. 543—568, ISBN 0-521-36289-X 
  • Bartusis, Mark C. (1997), The Late Byzantine Army: Arms and Society 1204–1453, University of Pennsylvania Press, ISBN 0-8122-1620-2 
  • Fine, John Van Antwerp (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. ISBN 0-472-08260-4.
  • Geanakoplos, Deno John (1959). Emperor Michael Palaeologus and the West, 1258–1282: A Study in Byzantine-Latin Relations. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. OCLC 1011763434.
  • Jacoby, David (1999), „The Latin empire of Constantinople and the Frankish states in Greece”, Ур.: Abulafia, David, The New Cambridge Medieval History: Volume V, c. 1198–c. 1300, Cambridge University Press, стр. 525—542, ISBN 0-521-36289-X 
  • Kazhdan, Alexander, ур. (1991). Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
  • Macrides, Ruth (2007), George Akropolites: The History - Introduction, translation and commentary, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-921067-1 
  • George Ostrogorsky, History of the Byzantine State, Rutgers University Press, 1968.