Општа болница у Бечу

Највећа болница у Бечу

Општа болница у Бечу (нем. Allgemeines Krankenhaus der Stadt Wien), познатија по својој скраћенци АКХ, је главна болница у Бечу. То је такође градска универзитетска болница и седиште Медицинског универзитета у Бечу. То је једна од највећих болница у Европи, како по броју запослених тако и по броју кревета.[1]

Главни улаз у нову АКХ

Историја АКХ уреди

Стари АКХ уреди

Порекло бечке Опште болнице сеже до др Јохана Франка, који је 1686. године, након завршетка Друге опсаде Беча, поклонио своје имање за изградњу војне болнице. Међутим, пошто је недостајао новац да се изгради зграда, рањеници и њихове породице су смештене у постојећу епидемијску болницу (нем. Kontumazhof). Цар Леополд I је 1693. године организовао оснивање велике болнице. Године 1697. завршено је прво одељење у које су смештене 1.042 особе.[2]

 
Општа болница у Бечу, 1784. године

До 1724. године тамо је живело 1.740 људи. Проширење комплекса омогућено је вољом барона Фердинанда фон Тавоната, који је своје имање оставио војним инвалидима 1726. године. Цар Јозеф II је 28. јануара 1783. замерио што је огромни комплекс више служио као смештај за људе који су ушли захваљујући својим везама. Онима који су били најугроженији и даље је била потребна нега. 16. августа 1784. године дошло је до отварање болнице која је збрињавала пацијенте. Уз болницу се налазило и породилиште, сиротиште и лудница. Лудница звана "Нарентурм" (нем. Narrenturm; у дословном преводу: Торањ лудака) била је прва посебна установа у свету за смештај менталних пацијената.

 
Професори Медицинске школе, 1853. године

У 19. веку, Општа болница у Бечу је постала центар Бечке медицинске школе, где су се обављала многа иновативна медицинских истраживања. Тамо је Игнац Земелвајс радио своја истраживања о хигијени, а Карл Ландштајнер је открио типове крвних група.

Данас се локација старог АКХ-а користи као главни универзитетски кампус Медицинског универзитета у Бечу. Стари АКХ укључује универзитетске медицинске институте, као и бројне хуманистичке институте, угоститељске објекте и мања предузећа.

Нарентурм уреди

У старој АКХ налази се прва зграда у свету за смештај менталних болесника, коју је 1784. године под царем Јозефом Другим основао Исидор Каневале. Данас је ту седиште Савезног патолошко-анатомског музеја. Зграда се састојала од петоделне кружне зграде налик тврђави са прозорима у облику прореза за 200 до 250 менталних пацијената. У својој строгој геометријској форми, зграда се сматра врхунцем револуционарног класицизма. Свака ћелија имала је јака решеткаста врата и прстенове за везивање необузданих пацијената. Десет година касније, објекат је већ био застарео због иновација у терапији менталних болесника. Због свог округлог облика Нарентурм је поређен са бечком посластицом званом Куглхоф.

Нарентурм је имао на кровном гребену громобран чије две монтажне плоче се још увек налазе у унутрашњем дворишту. Апарат који је осмислио чешки свештеник и проналазач Прокоп Дивиш и који је постављен 1754. године, вероватно није ни био намењен громобранској заштити. Цар Јозеф Други је добро познавао Дивишове покушаје да струјањем издејствује здравствене користи за пацијенте. До данас, није разјашњено да ли су ови громобрани коришћени за лечење пацијената.

 
Синагога у старој АКХ

Синагога уреди

Синагогу у старом АКХ у Бечу осмислио је 1903. архитекта Макс Флајшер као „павиљон за молитву“ за пацијенте јеврејске вере. Синагога је уништена током Кристалне ноћи од стране Трећег рајха 1938. године, а додатно је уништена када је после рата, 1953. године, претворена у трафо станицу.[3] Године 2005. остаци зграде су рестаурирани и претворени у Меморијал Марпе Ланефеш.[4]

Нацистичко доба уреди

Године 1939, годину дана након Аншлуса, Општа болница је пребачена у општинску управу.[5]

Амерички часопис Тајм је 28. марта 1938. писао о разорном утицају прогона многих јеврејских лекара у Бечу. Тајм извештава о самоубиствима, како Јевреја тако и нејевреја, укључујући „професора Арнолда Баумгартена, Јеврејина и некадашњег шефа аустријског државног здравственог одељења, и Волфганга Денка, главног хирурга Универзитетске и опште болнице, аутора уџбеника о хирургији, који није био Јеврејин."[6]

Нови АКХ уреди

Временом су зграде Опште болнице из доба Хабзбурговаца постале незграпне, па је 1957. одлучено да се изгради нова велика централна болница. Изградња нове АКХ почела је у лето 1964. године. У почетку су измештени домови за запослене и универзитетске клинике за дечију медицину. 1974. године почела је изградња главне зграде. Главна зграда се састоји се од амбуланте и две велике, 22 спрата високе куле, које примају пацијенте у 2.200 кревета.

 
Модел нове АКХ

Две велике куле су званично отворене 1994. године, иако су биле делимично у употреби од 1991. године. Укупни трошкови изградње су еквивалентни вредностима из 2004. године од приближно 4,5 милијарди евра. Пројектовани трошкови су били 1 милијарда шилинга (72,67 милиона евра). Трошкове изградње заједно су сносили град Беч и Аустријска држава. Експлозија трошкова и повезана афера мита са изградњом новог АКХ-а довела је до скандала АКХ, највећег аустријског грађевинског скандала. Штавише, аустријски часопис ЕЦО је известио да је искоришћено само 60% капацитета АКХ, те да остали део стоји потпуно празан.[7]

Тренутно је у АКХ запослено око 9.000 људи. Од тога, око 1.600 лекара и 4.500 здравствених радника. У 2022. години АКХ има у функцији 1738 кревета за пацијенте.[8] Годишње се скоро 95.000 људи лечи на стационарном нивоу, а још пола милиона похађа 384 болничке амбуланте. Више од 11.000 студената је регистровано на Медицинском универзитету у Бечу.

АКХ је повезан са сопственом подземном (метро) станицом (линија У6, станица Михелбојерн/АКХ (нем. Michelbeuern/AKH)).

Додатна литература уреди

  • Алфред Штол, Нарентурм. Тамна страна науке. (Alfred Stohl, Der Narrenturm. Oder die dunkle Seite der Wissenschaft. Vienna, 2000).
  • Феликс Чајке: Бечки историјски лексикон. (Felix Czeike: Historisches Lexikon Wien. Band 3: Ha–La. Kremayr & Scheriau, Wien (1994) ISBN 3-218-00545-0, S. 591ff).
  • Алфред Ебенауер, Волфганг Грајсенегер, Кург Милбергер: Универзитетски кампус у Бечу. 2 тома. 1. Историја и дух, 2. Архитектура као трансформација (Alfred Ebenbauer, Wolfgang Greisenegger, Kurt Mühlberger (Hrsg.): Universitätscampus Wien. 2 Bände. Band 1: Historie und Geist, Band 2: Architektur als Transformation. Holzhausen, Wien (1998) ISBN 3-900518-99-8).
  • Рихард Курдиовски: Јавна ефикасност нове бечке 'Главне болнице' у архитектури и штампаним медијима. (Richard Kurdiovsky: Die öffentliche Wirksamkeit des neuen Wiener ‚Hauptspitals‘ in Architektur und Printmedien. In: INSITU 2020/1, S. 103–118).

Извори уреди

  1. ^ Noonan, Kristen (2010-04-23). „Europe’s 10 Largest Acute Care Hospitals Have Sizeable Clinical Pathology Laboratories”. Dark Daily (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-29. 
  2. ^ „Altes Allgemeines Krankenhaus Wien | AustriaWiki im Austria-Forum”. austria-forum.org. Приступљено 2022-11-29. 
  3. ^ Feurstein, Michaela, Jüdisches Wien, Böhlau Verlag : Wien. (2001) ISBN 3-205-99094-3.
  4. ^ Neugestaltung des jüdischen Bethauses am Campus Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јул 2014) University of Vienna official site
  5. ^ „Spitäler”. www.geschichtewiki.wien.gv.at (на језику: немачки). Приступљено 2022-02-01. „NS-Zeit. Enteignungen, Arisierungen und "Einweisung" in das Eigentum der Stadt Wien. Zu einer weiteren, mit Arisierungen verbundenen Kommunalisierungswelle kam es nach dem "Anschluss". 1939 ging insbesondere das Allgemeine Krankenhaus in städtische Verwaltung über, ebenso alle weiteren Fondsspitäler. 
  6. ^ „Medicine: Death & Doctors”. Time (на језику: енглески). 1938-03-28. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 2022-02-04. г. Приступљено 2022-02-04. 
  7. ^ Posch, Herbert (2014-05-26). „Campus der Universität Wien”. 650 plus (на језику: немачки). Приступљено 2022-11-29. 
  8. ^ „AKH Wien - Bettenstand nach Art der Betten”. www.akhwien.at. Приступљено 2022-11-29.