Ораштије

Ораштије
Orăștie
Ораштије; Orăștie
	Ораштије - панорама
	Грб
Административни подаци
Држава	Румунија
Жупанија	Хунедоара
Становништво
Становништво	‍
— 2011.	18.227
Географске карактеристике
Координате	45° 51′ С; 23° 12′ И / 45.85° С; 23.2° И
Површина	38,62 km2
	Ораштије Ораштије на карти Румуније
Веб-сајт
	www.orastie.info.ro

Ораштије (рум. Orăștie, нем. Broos, мађ. Szászváros) град је у Румунији, у средишњем делу земље, у историјској покрајини Трансилванија. Ораштије је град у оквиру округа Хунедоара.

Ораштије је према последњем попису из 2002. године имао 21.213 становника.

Географија

Град Ораштије налази се у крајње југозападном делу историјске покрајине Трансилваније, близу границе са Олтенијом. Од најближег већег града, Темишвара, град је удаљен 185 km источно.

Ораштије се образовао покрај реке Мориш, у долинском крају. Јужно од града се издижу Карпати.

Историја

Према државном шематизму православног клира Угарске, 1846. године у месту је парох, поп Никола Поповић.^[3]

Ту су се након пропасти великог устанка Срба у Банату 1594. године населили бројни избегли Срби.^[4]

Становништво

Демографија
2011.
18.227

Матични Румуни чине већину градског становништва Ораштија (око 90%), а од мањина присутни су Мађари, Немци и Роми у веома малом броју. Немци (тј. Саси) су до средине 20. века чинили половину становништва града.

Галерија

Панорама старог дела Ораштија
Румунска православна црква у Ораштију
Градска кућа
Градска гимназија

Референце

^ „Recensământul Populației și al Locuințelor 2002 - populația unităților administrative pe etnii”. Kulturális Innovációs Alapítvány (KIA.hu - Fundația Culturală pentru Inovație). Архивирано из оригинала 14. 10. 2013. г. Приступљено 6. 8. 2013.
^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2013.
^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
^ Ștefan Ștefănescu: "Istoria românilor în secolul al XVIII-lea: între tradiție și modernitate", Bukarest 1999.