Отворите главни мени
Оцила

Оцило или огњило, рјеђе српски крст, српски је национални симбол, дио грба Републике Србије, заставе Републике Србије и заставе Српске православне цркве. Вјерује се да је симбол заснован на тетраграмском крсту амблема династије Палеолог, са разликом да је у српској хералдичкој традицији уобичајена употреба бијелог крста и оцила на црвеној подлози. Састоји се од симбола крста са четири стилизована слова С на сваком од његових углова.

Српска традиција симбол повезује са Светим Савом, првим српским архиепископом, коме приписује стварање популарне крилатицеСамо слога Србина спасава”,[1] чија скраћеница представља четири слова С. Стварно поријекло симбола је из Византије, од грчког слова бета (β) и слогана династије Палеолог: „Цар Царева царује царевима” (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).

Двоглави орао и оцила су главни хералдички симболи који представљају национални идентитет Срба вијековима.[2]

ПоријеклоУреди

 
Тетраграмски крст, амблем династије Палеолог из средине 13. вијека

Крстови са оцилима су се користили још у римско доба, али као симболи, а не као грбови и амблеми.[3] Неки историчари их повезују са лабарумом (грч. λάβαρον), царском застовам Константина Великог.[3] У 6. вијеку крст са четири поља (са словима или хералдичким симболима), тетраграм, јавио се на византијским новчићима.[4] Симбол је усвојен за вријеме Сељачког крсташког рата (1096).[4] Михајло VIII Палеолог је усвојио симбол када је обнови Византијско царство, са првим почетним словима (слова β) царског гесла династије Палеолог: „Цар Царева царује над царевима” (грч. βασιλεὺς βασιλέων, βασιλεύων βασιλευόντων).[4] Коришћен је на заставама и кованом новцу.[4] Симбол је кориштен и на царској застави дивелион (грч. διβέλλιον), поморској ратној застави, кориштен је испред свих других барјака, забиљежен од стране Георгија Кодиноса погрешно[5] као „крст са огњилом” (грч. σταυρον μετα πυρεκβολων),[6] и приказан у кастиљанском географском и хералдичком рукопис „Књига познања свих краљевстава” (око 1350).[4][7] Како Александар Соловјев пише, не постоји пракса употребе слова у западној хералдици.[5]

ИсторијаУреди

Средњи вијекУреди

Најстарији сачувани историјски извор крста са четири оцила је „Дечански полијелеј”, који је поклонио краљ Стефан Урош II Милутин манастиру Прохор Пчињски, у коме се сада чува.[8]

Стојан Новаковић тврди да је употреба оцила, као државног симбола, почела 1397. године, за вријеме владавине Стефана Лазаревића.[9] Вјероватно је изведен из „Дечанског полијелеја”.[9] Српски историчар Станоје Станојевић тврди да су оцила у употребу ушла 1345. године, за вријеме крунисања Душана Силног за цара.[10] У средњем вијеку, у Србије је био у употреби и „грчи стил”, са затвореним оцилима (Β, β), и „српски стил”, са отвореним оцилима (С).[5]

 
Исјечак Ваљсекове мапе из 1439. године

На мапи Габријела де Ваљсека из 1439. године Србија је означена са крстом са оцилима и двоглавим орлом.

Илирски грбовнициУреди

У јужнословенским хералдичким изворима, познатим као „Илирски грбовници”, српски крст је пронађен у грбовнику Коренића Неорића (1595), који приказује грб Србије (лат. Svrbiae) као бијели крст са црвеном подлогом, са четири оцила, такође приказује грб Мрњавчевића са истим дизајном, са инверзним бојама и српским орлом у средишту крста. Према Мавру Орбину, користили су га Вукашин Мрњавчевић и Лазар Хребељановић.[10] Сљедећи су пронађени у Београдском грбовнику II (око 1600—1620), Фојничком грбовнику (између 1675—1688), грбовнику Станислава Рубчића (око 1700) и Стематографији (1741).

Званична употребаУреди

Карловачка митрополија, успостављена 1708. године, поставила је оцила на свој печат.

Након српске револуције, оцила се јављају на свим српским грбима, осим на грбу СР Србије из 1947. године, на коме је уклоњен крст, остављајући четири стилизована слова С; то је урађено да би се друштвено ограничила и политички маргинализовала вјерска заједница и религија уопште.[11] Током Другог свјетског рата, централни орган квинслишке власти у окупираној Србији, Влада народног спаса, користила је оцила на свом грбу.

НасљеђеУреди

Оцила се често користе у српској хералдици.[12]

На споменику у Спомен костурница на Церу у селу Текеришу, гдје се водила прва битка Првог свјетског рата, налази се натписи „18-VIII-1914” и „Ваша дела су бесмртна” и грб са оцилима. На споменику у Шамцу посвјећеном страдалим Србима током рата у Босни и Херцеговини налази се српски орао у средини, а са десне и лијеве стране се налазе српска оцила.[13]

ПримјериУреди

Заставе и грбовиУреди

Историјски грбови и заставеУреди

Градови и општине у СрбијиУреди

Градови и општине у СрпскојУреди

Градови и општине у другим државамаУреди

Друге употребеУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Only the Nails Remain: Scenes from the Balkan Wars
  2. ^ Atlagić 2009, стр. 180.
  3. 3,0 3,1 Atlagić 1997, стр. 1.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Atlagić 1997, стр. 2.
  5. 5,0 5,1 5,2 Atlagić 1997, стр. 3.
  6. ^ Palavestra 1998, стр. 1.
  7. ^ „Other Byzantine flags shown in the "Book of All Kingdoms" (14th century)”. Flags of the World. Приступљено 30. 11. 2016. 
  8. ^ Atlagić 2009, стр. 182.
  9. 9,0 9,1 Atlagić 1997, стр. 4.
  10. 10,0 10,1 Atlagić 1997, стр. 5.
  11. ^ Velikonja 2003, стр. 187—.
  12. ^ Anarheologija Slika 5: Srpski štit, grb Despotovine od početka XV veka.
  13. ^ Jean-Arnault Derens, EU plans trade routes across the continent

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди