Ватра (или огањ) је брза оксидација материје у егзотермном хемијском процесу сагоревања, при чему се ослобађа топлота и светлост и разни реакциони продукти.[9][10][11] Спорији оксидативни прицеси као што су рђање или варење нису обухваћени дефиницијом ватре. У зависности од материјала тај процес може да буде и буран при чему се ослобађаја велика количина топлоте праћена високим температурама и експлозијама, а материјал мења своје хемијске особине. Да би ватра могла да се одржи, потребни су гориво, кисеоник и температура. Укидањем било којег од та три фактора, сагоревање престаје, што ватрогасци имају у виду при гашењу пожара.

Ватре на отвореном којом гори дрво[1][2][3]
Паљење и гашење гомиле дрвеног триња
Мапа ватре приказује локације активно горуће ватре широм света на месечној основи, формирана према подацима умерено резолуцијског спектрорадиометра (MODIS)[4][5] на Тера сателиту организације НАСА.[6][7][8] Боје се базиране на броју ватри (а не њиховој величини) уочених унутар области од 1.000 km². Бели пиксели указују на висок број ватри, на чак и по 100 пожара на подручју од 1.000 km² дневно. Жути пиксели означавају области са до 10 пожара, наранџасти 5 пожара и црвене површине до једног пожара дневно.
Ватра

Ватра је топла због конверзије слабе двоструке везе молекула кисеоника, O2, у јаче везе продуката сагоревања угљен-диоксида и воде, при чему се ослобађа енергија (418 kJ по 32 граму O2); енергије веза горива играју само маљу улогу овде.[12] У одређеној тачки реакције сагоревања, која се назива тачком паљења, настаје пламен. Пламен је видљива порција ватре. Пламенови се састоје првенствено од угљен-диоксида, водене паре, кисеоника и азота. Ако су довољно топли, гасови могу да постану јонизовани чиме формирају плазму.[13] У зависности од запаљене супстанце, и спољашњих нечистоћа, боја пламена и њен интензитет ће бити различити.[14][15][16]

Ватра у свом најчешћем облику може да доведе до пожара,[17][18][19] који потенцијално може да узрокује физичка оштећења путем сагоревања. Ватра је важан процес који утиче на еколошке системе широм света.[20][21][22][23][24] Позитивни ефекти ватре укључују подстицање раста и одржавање различитих еколошких система.[25][26][27]

Негативни учинци ватре обухватају хазард по живот и својину, загађење атмосфере, и контаминацију воде.[28] Ако ватра уклони заштитну вегетацију, тешке падавине могу да доведу до повећања земљишне ерозије водом.[29] Исто тако, кад вегетација сагори, азот који она садржи се ослобађа у атмосферу, за разлику од елемената као што су калијум и фосфор, који се задржавају у пепелу и бивају брзо рециклирани у земљиште. Овај губитак азота узрокован ватром производи дуготрајну редукцију плодности земљишта, у коме се веома споро врши повраћај азота процесом „фиксирања” из атмосфере дејством муња и помоћу биљки махунарки, као што је детелина.

Људи су користили ватру у ритуалима, у пољопривреди за чишћење земљишта, за кување, генерисање топлоте и светла, за сигнализацију, у погонске сврхе, таљење руде, ковање метала, спаљивање отпада, кремирање, и као оружје или начин уништења.

Ватра као појава уреди

Стварање пламена уреди

 
Тетраедар ватре.[30]

Стварање пламена при сагоревању није обавезна карактеристика сагоревања сваког материјала. Уколико чврста супстанца не испарава на температури која се постиже сагоревањем, неће се видети пламен. Такав је случај са гвожђем када гори у кисеонику. Интензитет светлости потиче заправо од усијања гвожђа. Чврсте супстанце које испаравају на температури која се постиже сагоревањем, попут фосфора и сумпора, горе са приметним пламеном[31].

Ватра почиње када се запаљиви материјал, у комбинацији са довољном количином оксидатора као што је гас кисеоник или друго кисеоником богато једињење (мада некисеонични оксидатори постоје), изложи извору топлоте или температури амбијента изнад тачке паљења за мешавину горива и оксидатора, и када се може одржати стопа брзе оксидација којом се формира ланчана реакција. Ово се обично назива тетраедром ватре.[32][33] Ватра не може да постоји без свих тих елемената на једном месту и у одговарајућој пропорцији. На пример, запаљива течност ће почети да гори једино ако су гориво и кисеоник у одговарајућим пропорцијама. Неким смешама горива и кисеоника је неопходан катализатор, супстанца која не бива конзумирана, кад је додата у било коју хемијску реакцију током сагоревања, али која омогућава реактантима да лакше сагоревају.

Након паљења, ланчана реакција се мора одвијати тако да ватра може да одржава властиту топлоту путем даљег ослобађања топлотне енергије у процесу сагоревања. Неопходно је и да ватра може да се шири, до чега долази ако постоји континуиран приступ оксидатору и гориву.

Ако је оксидатор кисеоник из окружујућег ваздуха, присуство гравитационе силе, или неке сличне силе узроковане убрзањем, је неопходно да се произведе конвекција, којом се уклањају производи сагоревања и доноси кисеоник у ватру. Без гравитације, ватра се брзо окружује сопственим производима сагоревања и неоксидирајућим гасовима из ваздуха, чиме се ускраћује приступ кисеонику, те долази до гашења ватре. Због тога је ризик од ватре у свемирској летелици мали, кад она кружи у инерцијалном лету.[34][35] Ово није случај ако се кисеоник испоручује у ватру неким процесом, а не топлотном конвекцијом.

Ватра се може угасити уклањањем једног од елемената тетраедра ватре. Примера ради може се размотрити пламен природног гаса, као што је горионик шпорета. Ватра се може угасити било којим од следећих приступа:

  • искључивање напајања гасом, чиме се уклања извор горива;
  • комплетно покривање пламена, чиме се гуши пламен јер сагоревање користи доступни оксидатор (кисеоник из ваздуха) и потискује га из области око пламена помоћу CO2;
  • примена воде, чиме се уклања топлота из ватре брже него што ватра може да је ослободи (слично томе, снажно дување на пламен може у потпуности да одвоји топлоту тренутно горећег гаса од његогово извора горива), или
  • примена ретардантних хемикалија као што је халон на пламен, које ретардирају саму хемијску реакцију све док сама брзина сагоревања није преспора за одржавање ланчане реакције.

У контрасту с тим, ватра се интензивира повећањем свеукупне брзине сагоревања. Методе да се то оствари укључују балансирање улаза горива и оксидатора у стехиометријским пропорцијама, повећање улазне количине горива и оксидатора у виду те балансиране смеше, повећање температуре амбијента тако да топлота саме ватре може лакше да одржава сагоревање, или унос катализатора; нереактантског медијума у коме гориво и оксидатор могу лакше да реагују.

Пламен уреди

 
Пламен свеће
 
Северозападни крунски експеримент, Канада[36]
 
Слика ватре снимљена са експозитуром од 1/4000 секунде
 
Ватра је под утицајем гравитације. Лево: Пламен на Земљи; Десно: Пламен на Међународној свемирској станици.

Пламен је смеша реагујућих гасова и чврстог материјала која емитује видљиво, инфрацрвено, и понекад ултраљубичасто светло, чији фреквентни спектар зависи од хемијске композиције горућег материјала и интермедијарних реакционих продуката. У многим случајевима, као што је сагоревање органске материје, на пример дрвета, или некомплетно сагоревање гаса, ужарене чврсте честице зване чађ производе познати црвено-наранџасти сјај 'ватре'. Та светлост има континуирани спектар. Комплетно сагоревање гаса производи тамно плаву боје због емисије зрачења на појединачним таласнима дужинама услед различитих електронских транзиција у побуђеним молекулима формираним у пламену. Обично је обухваћен кисеоник, мада водонично сагоревање хлора исто тако производи пламен, и при томе се формира хлороводоник (HCl). Них друге комбинација производи пламен, неке од којих су, флуор у водоник, и хидразин и азот тетроксид. Пламенови водоника и хидразина/диметилхидразина су слично бледо плави, док сагоревање елемента бора и његових једињења, која су тестирана средином 20. века као високо енергетско гориво за млазне и ракетне моторе, емитује интензивно зелени пламен, што је довело до неформалног надимка „зелени змај”.

Сјај пламена је сложен. Зрачење црног тела се емитује из чађи, гаса и честица горива, иако су честице чађи сувише мале да би се понашале као савршена црна тела. Исто тако присутна је емисија фотона услед силаска атома и молекула са својих побуђених орбитала у гасовима. Већи део зрачења се емитује у видљивим и инфрацрвеним опсезима. Боја зависи од температуре зрачења црног тела и хемијског састава емисионог спектра. Доминантна боја пламена се мења са температуром. Фотографија шумског пожара у Канади је одличан пример ове варијације. Близу тла, где се већина сагоревања одвија, ватра је бела, што је најтоплија могућа боја за органски материјал уопште, или жута. Изнад жуте регије, боја се мења у наранџасту, која је хладнија, а затим у црвену, која је још хладнија. Изнад црвене регије, сагоревање се више не одвија, а честице угљеника су видљиве као црни дим.

Уобичајена дистрибуција пламена под нормалном гравитацијом зависи од конвекције, тако да чађ тежи да се попне до врха пламена, као што је случај са свећом при нормалним гравитационим условима, што га чини жутим. При микрогравитацији или нултој гравитацији,[37] попут окружења у дубокој васиони, више не долази до конвекције, и пламен постаје сферичан, са тенденцијом да постане плавији и ефикаснији (иако се лако гаси, уколико се стално не помера, пошто се CO2 формиран сагоревањем не распршује једнако брзо при микрогравитацији, и има тенденцију гушења пламена). Постоји неколико могућих објашњења за ову разлику, од којих је највероватније да је температура довољно равномерно распоређена да се не ствара чађ и да долази до потпуног сагоревања.[38] Експерименти које је спровела НАСА су показали да дифузиони пламенови у микрогравитацији омогућавају да се више чађи комплетно оксидује након што је формирана него у дифузним пламеновима на Земљи, услед серије механизама који се другачије понашају при микрогравитацији у односу на нормалне гравитационе услове.[39] Ова открића имају могуће примене у примењеној науци и индустрији, посебно у погледу ефикасности горива.

У моторима са унутрашњим сагоревањем, разни кораци су предузети да се елиминише пламен. Метод зависи углавном од тога да ли је гориво уље, дрво или високоенергетско гориво као што је млазно гориво.

Боја пламена уреди

 
Палидрвце у пламену

Боја пламена се разликује у зависности од врсте материјала/супстанце која гори. Ово својство се може искористити у аналитичкој хемији. Сумпор гори на ваздуху плавим пламеном, силицијум-хидрид бледозеленим, ацетилен светложућкастим, а соли стронцијума карминцрвеном бојом пламена,[31]

„Конструкција“ пламена уреди

 
Пламен свеће је пламен са двоструким омотачем.

Осим што може имати различити облик, пламен може имати и различиту „конструкцију“. Она зависи од природе гаса који сагорева. Позната су два типа пламена: са једним омотачем и са двоструким омотачем.

Пламен са једним омотачем је најпростија врста пламена. Састоји се из два конуса: унутрашњег несагорелог гаса и спољашњег у коме се дешава хемијска реакција, а као пример може послужити сагоревање водоника у кисеонику.

Пламен са двоструким омотачем је типичан за сагоревање угљоводоника. Ово је сложенији тип пламена, јер је сложенији низ реакција које се у њему врше. Бунзенова грејалица нема овакав пламен.[31]

Луминозност пламена уреди

Док водоник гори једва видљивим пламеном на дневној светлости, неке друге супстанце дају пламен чија је светлост јасна и веома јака. Такав је случај код незасићених угљоводоника као што је етилен. Некада се сматрало да је то зато што такав пламен садржи усијане честице чврстих супстанци (Девијева теорија о чврстој честици) и постојање таквих честица приликом сагоревања свеће је успешно доказано 1875. године помоћу Соретове оптичке пробе. Данас се зна да ипак сваки светлији пламен не садржи усијане честице. Дејви је у току својих експеримената показао да се луминозност пламена повећава са притиском, а смањује са разређивањем. Франкланд је поставио теорију да луминозност најпре потиче од усијања тешких угљоводоника него од присуства чврстих честица. Међутим, као противаргумент овој теорији је чињеница да када се промени притисак атмосфере и сами тешки угљоводоници дају мутни пламен који садржи чврсте супстанце. Осим притиска, на луминозност утиче и температура. Температура у чистом кисеонику је већа, јер у ваздуху се налази и азот који разблажује. Тако је пламен фосфор-водоника у чистом кисеонику засењујуће сјајан. Такође, фосфор гори у хлору много светлијим пламеном када је хлор врео него када је хладан.[31]

Температура пламена уреди

 
Пламен бунзенове грејалице.

Температура пламена зависи од врсте горива, али зависи и од конструкције пламена, што значи да није једнака температура на сваком делу пламена Бунзенове грејалице, на пример. Паљење папира се дешава на 184 °C, сагоревање дрвета на 250 °C, а пламен природног гаса достиже 660 °C.[40]

Температура пламена са честицама угљеника које емитују светлост се може одредити према боји те светлости:[41]

  • Црвена
    • Тек да може да се види: 525 °C (977 °F)
    • Слаба: 700 °C (1.292 °F)
    • Боја трешње, слаба: 800 °C (1.470 °F)
    • Боја трешње, пуна светлост: 900 °C (1.650 °F)
    • Боја трешње, чиста: 1.000 °C (1.830 °F)
  • Наранџаста
    • Загасита: 1.100 °C (2.010 °F)
    • Чиста: 1.200 °C (2.190 °F)
  • Бела
    • Беличаста: 1.300 °C (2.370 °F)
    • Јасна: 1.400 °C (2.550 °F)
    • Бљештава: 1.500 °C (2.730 °F)

Типичне адијабатске температуре уреди

Температура адијабатског пламена датог пара горива и оксиданса је она при којој гасови постижу стабилно сагоревање.

Историја уреди

У почетку су људи ватру користили само онакву какву су је налазили у природи, без знања о томе како да је створе и одрже.[43][44][45][46][47]

Једна од првих вештина која је утицала на настанак човека је вероватно вештина обраде камена и праљуди су њоме овладали пре више од 2.000.000 година.[48] Приближно тада, појавио се припадник рода Хомо (Homo). Споразумевао се крицима и покретима руку, а карактерисала га је вештина прављења оруђа. Назван вешти човек или Хомо хабилис, овладао је обрадом камена. Са обрадом камена повезана је и вештина овладавања ватром, будући да окресивање камена може да ослободи варнице. Ипак, није извесно како су праљуди Homo erectus пре 500.000 до 400.000 година, или можда и дупло више од тога, долазили до ватре чији трагови су пронађени у њиховим стаништима.[49] У неком ближе непознатом тренутку прачовек је открио начин да варницу из камена одржи и преобрази у ватру. Сматра се да је тада ватра доместификована, тј. припитомљена.

Најстарија ватришта у Европи, археолошки су документована нагорелим облуцима. Употреба ватре подразумева и увођење многих правила у вези с њеним одржавањем, на којима се заснивају сва каснија веровања и ритуали везани за огњиште.

Ватра је променила живот првих људи, изменила је исхрану, умањила опасност од хладноће, страх од мрака, смањила ризик од напада дивљих животиња, продужила време индивидуалног деловања и друштвеног окупљања, допринела развоју говора, језика и комуникације, традиција, маште и стварању атмосфере погодне за настанак првих легенди и митова. Прва веровања везана за ватру и огњиште датују се најкасније пре око 400.000 година.[50]

У доба Антике ватра је била симбол богиње Хестије, и римској митологији Весте.

Хестија, богиња домаћег огњишта, била је кћерка титана Хрона. По рођењу отац ју је прогутао, у страху од губитка власти. Као божанско биће Хестија је живела у утроби оца све док је није ослободио њен најмлађи брат Зевс. Култ огњишта негован је у свакој кући, отац породице обављао је дужност богињиног свештеника. Заједничко огњиште целе Грчке симболисала је Хестија у Делфима. Била је заштитница насеља, државе, богиња слоге и реда.[51]:p. 478

Римска богиња ватре и огњишта била је Веста, заштитница породице, а у ширем смислу, и целог града Рима и римске држава. Као заштитница Рима имала је на Форуму кружни храм који је подсећао на огњиште и у којем је чувана вечита ватра о којој су се старале Весталке, које су у храму биле под заветом вечне невиности. Мушкарцима је био забрањен улаз у храм.[52] Постојала је још једна загонетна староиталска богиња о чијем су се култу старале Весталке - Кака. Да би се објаснио њен култ смишљена је прича да је открила Херкулу склониште где су сакривена украдена говеда. Као накнаду у Риму је у њену част одржавана стална ватра.[53]

Код Словена је био јако развијен култ ватре, који се временом преобразио у култ огњишта. У вези са овим култом је и спаљивање покојника чијим обредом се душа умрлог заједно са димом ватре подизала ка небу где се налазило вечно обитавалиште умрлих.[54]

Фосилни запис уреди

Фосилни запис пожара се први пут појављује са успостављањем копнене флоре у периоду средњег ордовиција, пре око 470 милиона година,[55] дозвољавајући акумулацију кисеоника у атмосфери као никада раније, пошто су га нове хорде копнених биљака изобилно стварале као отпадни производ. Када је ова концентрација порасла изнад 13%, то је дозволило могућност пожара.[56] Пожар је први пут забележен у фосилном запису касног силура, пре око 420 милиона година, фосилима биљака у виду угљеног угља.[57][58] Осим контроверзне празнине у касном девону, дрвени угаљ је присутан од тада.[58] Ниво атмосферског кисеоника је уско повезан са распрострањеношћу дрвеног угља: јасно је да је кисеоник кључни фактор у обиљу шумских пожара.[59] Ватра је такође постала обилније заступљена када су траве зрачиле и постале доминантна компонента многих екосистема, око 6 до 7 милиона година;[60] овај потпални материјал је давао огњишта која су омогућавала брже ширење ватре.[59] Могуће је да су ови широко распрострањени пожари покренули процес позитивне повратне информације, при чему су произвели топлију, сувљу климу која је погоднија за пожар.[59]

Људска контрола ватре уреди

Рана људска контрола уреди

 
Бушман подмеће пожар у Намибији

Способност контроле ватре представљала је драматичну промену у навикама раних људи.[61] Паљење ватре за стварање топлоте и светлости омогућило је људима да кувају храну, истовремено повећавајући разноврсност и доступност хранљивих материја и смањујући болести убијањем патогених микроорганизама у храни.[62] Произведена топлота је такође помагала људима да се загреју по хладном времену, омогућавајући им да живе у хладнијим климама. Ватра је исто тако држала ноћне предаторе на одстојању. Докази о повремено куваној храни налазе се од пре једног милиона година.[63] Иако ови докази показују да је ватра можда коришћена на контролисан начин пре око милион година,[64][65] други извори наводе појаву њене редовне употребе пре око 400.000 година.[66] Докази постају широко распрострањени пре око 50 до 100 хиљада година, што указује на редовну употребу од тог времена; занимљиво је да је отпорност на загађење ваздуха почела да се развија у људској популацији у сличном временском раздобљу.[66] Употреба ватре је прогресивно постајала све софистициранија, јер се користила за прављење дрвеног угља и за контролу дивљих животиња од пре десетина хиљада година.[66]

Ватра се такође вековима користила као метод мучења и погубљења, о чему сведочи смрт спаљивањем, као и средства за мучење попут гвоздене чизме, која се могла напунити водом, уљем или чак оловом, а затим загрејати на отвореној ватри на агонију носиоца.

 
Овде се храна кува у котлу изнад ватре у Јужној Африци

До неолитске револуције, током увођења пољопривреде засноване на житарицама, људи широм света су користили ватру као оруђе у управљању пејзажом. Ови пожари су обично били контролисана спаљивања или „хладне ватре“, за разлику од неконтролисаних „врућих пожара“, који оштећују тло. Врући пожари уништавају биљке и животиње и угрожавају заједнице.[67] Ово је посебно проблем у данашњим шумама у којима се спречава традиционално спаљивање како би се подстакао раст дрвних култура. Хладне ватре се углавном користе у пролеће и јесен. Оне чисте шикару, сагоревајући биомасу која би могла да изазове врућу ватру ако постане превише густа. Они пружају већу разноликост окружења, што подстиче разноликост дивљачи и биљака. За људе, оне чине густе, непроходне шуме проходним. Још један вид људске употребе ватре у погледу управљања пејзажом је њена употреба за чишћење земљишта за пољопривреду. Пољопривреда са паљевином је и даље уобичајена у великом делу тропске Африке, Азије и Јужне Америке. За мале фармере, контролисани пожари су згодан начин да се очисте зарасле површине и испусте хранљиве материје из стајаће вегетације назад у земљиште.[68] Међутим, ова корисна стратегија је такође проблематична. Растућа популација, фрагментација шума и глобално загревање чине површину земље склонијом све већим неконтролисаним пожарима. Они штете екосистемима и људској инфраструктури, узрокују здравствене проблеме и одашиљу спирале угљеника и чађи које могу подстаћи још веће загревање атмосфере – и на тај начин довести до нових пожара. Данас глобално, чак 5 милиона квадратних километара – што је површина више од половине величине Сједињених Држава – изгори у датој години.[68]

Каснија људска контрола уреди

Велики пожар у Лондону (1666) and Хамбургу након четири ватрена бомбардовања у јулу 1943, у којима је погинуло око 50.000 људи.[69]

Постоје бројне модерне примене ватре. У најширем смислу, ватру користи скоро свако људско биће на земљи у контролисаном окружењу сваког дана. Корисници возила са унутрашњим сагоревањем користе ватру сваки пут када возе. Термоелектране обезбеђују електричну енергију великом проценту човечанства тако што сагоревају горива као што су угаљ, нафта или природни гас, а затим користе резултујућу топлоту за претварање воде у пару, која потом покреће турбине.

Употреба ватре у рату уреди

Употреба ватре у рату има дугу историју. Ватра је била основа свих раних термичких оружја. Византијска флота је користила грчку ватру за напад на бродове и људе.

Проналазак барута у Кини довео је до ватреног копља, оружја за бацање пламена које датира од око 1000-те године нове ере, а које је било претеча пројектилског оружја покретаног сагоревањем барута.

Најраније модерне бацаче пламена користила је пешадија у Првом светском рату, које су први пут употребиле немачке трупе против укопаних француских трупа код Вердена у фебруару 1915. године.[70] Касније су успешно монтирани на оклопна возила у Другом светском рату.

Ручно бачене запаљиве бомбе импровизоване из стаклених боца, касније познате као молотовљеви коктели, коришћене су током Шпанског грађанског рата 1930-их. Такође током тог рата, против Гернике су кориштене запаљиве бомбе од стране фашистичких италијанских и нацистичких немачких ваздушних снага које су створене посебно ради подршке Франкових националиста.

Запаљиве бомбе су бациле снаге Осовине и савезници током Другог светског рата, посебно на Ковентри, Токио, Ротердам, Лондон, Хамбург и Дрезден; у последња два случаја ватрене олује су намерно изазване, у којима је ватрени обруч који окружује сваки град био повучен ка унутра узлазном струјом изазваном централном групом пожара.[71] Ваздухопловство Сједињених Држава је такође интензивно користило запаљива средства против јапанских циљева у последњим месецима рата, разарајући читаве градове изграђене првенствено од кућа од дрвета и папира. Запаљиви течни напалм је коришћен у јулу 1944. године, пред крај Другог светског рата, иако његова употреба није изазвала пажњу јавности све до рата у Вијетнаму.[72]

Манипулација ватром уреди

Контролисање ватре како би се оптимизовала њена величина, облик и интензитет се генерално назива управљање ватром, а напреднији облици, као што их традиционално (а понекад и даље) практикују вешти кувари, ковачи, мајстори гвожђа и други, су висококвалификоване активности. Они укључују знање о томе које гориво треба сагоревати; како уредити гориво; како запалити ватру у раним фазама и у фазама одржавања; како модулисати топлоту, пламен и дим у складу са жељеном применом; како најбоље заложити ватру да би касније оживела; како одабрати, дизајнирати или модификовати пећи, камине, пекарске пећи, индустријске пећи; и тако даље. Детаљни прикази управљања ватром су доступни у разним књигама о ковачком занату, о вештом логоровању или војном извиђању и о домаћој уметности.

Продуктивно коришћење енергије уреди

Сагоревање горива претвара хемијску енергију у топлотну енергију; дрво се користило као гориво још од праисторије.[73] Међународна агенција за енергетику наводи да скоро 80% светске енергије константно долази од фосилних горива као што су нафта, природни гас и угаљ у протеклим деценијама.[74] Ватра у електрани се користи за загревање воде, стварајући пару која покреће турбине. Турбине затим покрећу електричне генераторе да би произвеле електричну енергију.[75] Ватра се такође користи за обезбеђивање механичког рада директно термичким ширењем, како у моторима са спољашњим тако и у моторима са унутрашњим сагоревањем.

Несагореви чврсти остаци запаљивог материјала који остају након пожара називају се клинкер ако је његова тачка топљења испод температуре пламена, тако да се стапа, а затим стврдњава док се хлади, а пепео ако му је тачка топљења изнад температуре пламена.

Наука о пожару уреди

Наука о пожару је грана физичких наука[76][77][78][79] која укључује понашање, динамику и сагоревање ватре.[80][81][82] Примене науке о пожару укључују заштиту од пожара,[83][84] истраживање пожара[85][86][87][87][88][89][90] и управљање пожарима.[91][92][93][94]

Екологија пожара уреди

Сваки природни екосистем на копну има свој режим пожара,[95][96][97][98] и организми у тим екосистемима су прилагођени или зависни од тог режима пожара. Ватра ствара мозаик различитих станишта, сваки у различитој фази сукцесије.[99] Различите врсте биљака, животиња и микроба специјализоване су за искоришћавање одређеног ступња, а стварањем ових различитих видова особености, ватра омогућава постојање већег броја врста унутар пејзажа.[100][101][102][103]

Системи превенције и заштите уреди

 
Пожар у напуштеном манастиру у Квебеку

Програми за превенцију шумских пожара широм света могу користити технике као што су употреба пожара у дивљини и прописано или контролисано спаљивање.[104][105] Употреба пожара у дивљини односи се на сваки пожар природног узрока који се надгледа, али се дозвољава да гори. Контролисано спаљивање су пожари које запале владине агенције у мање опасним временским условима.[106]

Услуге гашења пожара пружају се у већини развијених подручја ради гашења или обуздавања неконтролисаних пожара. Обучени ватрогасци користе ватрогасне апарате,[107][108][109] изворе за водоснабдевање као што су водоводи и ватрогасни хидранти[110][111][112] или могу користити пену класе А и Б у зависности од тога шта подстиче ватру.[113][114][115]

Превенција пожара има за циљ смањење извора паљења. Превенција пожара такође укључује образовање како би се људи научили како да избегну изазивање пожара.[116] Зграде, посебно школе и високе зграде, често спроводе противпожарне вежбе да би информисале и припремиле грађане како да реагују на пожар у зградама. Намерно покретање деструктивних пожара представља подметање пожара и кривично је дело у већини надлежности.[117][118][119]

Модели грађевинских прописа[120][121] захтевају пасивну заштиту од пожара[122][123][124][125] и системе активне заштите од пожара[126][127][128] како би се минимизовала штета настала услед пожара. Најчешћи облик активне заштите од пожара су противпожарне прскалице. Да би се максимизирала пасивна заштита зграда од пожара, грађевински материјали и намештај у већини развијених земаља тестирају се на отпорност на ватру, сагорљивост и запаљивост. Испитују се и пресвлаке, теписи и пластика која се користи у возилима и пловилима.

Тамо где превенција и заштита од пожара нису успели да спрече штету, осигурање од пожара[129][130][131] може ублажити финансијски утицај.[132]

Референце уреди

  1. ^ Plucinski, M; Gould, J; McCarthy, G; Hollis, J (јун 2007). The Effectiveness and Efficiency of Aerial Firefighting in Australia: Part 1 (PDF) (Извештај). Bushfire Cooperative Research Centre. ISBN 978-0-643-06534-5. Приступљено 4. 3. 2009. 
  2. ^ San-Miguel-Ayanz, Jesus; Ravail, Nicolas; Kelha, Vaino; Ollero, Anibal (2005). „Active Fire Detection for Fire Emergency Management: Potential and Limitations for the Operational Use of Remote Sensing” (PDF). Natural Hazards. 35 (3): 361—376. CiteSeerX 10.1.1.475.880 . S2CID 89606739. doi:10.1007/s11069-004-1797-2. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 3. 2009. г. Приступљено 5. 3. 2009. 
  3. ^ van Wagtendonk, Jan W (1996). „Use of a Deterministic Fire Growth Model to Test Fuel Treatments” (PDF). Sierra Nevada Ecosystem Project: Final Report to Congress, Vol. II, Assessments and Scientific Basis for Management Options: 1155—1166. Приступљено 5. 2. 2009. 
  4. ^ „MODIS Components”. Приступљено 11. 8. 2015. 
  5. ^ „MODIS Design”. Приступљено 11. 8. 2015. 
  6. ^ „NASA: TERRA (EOS AM-1)”. nasa.gov. Приступљено 7. 1. 2011. 
  7. ^ Maurer, John (новембар 2001). „Overview of NASA's Terra satellite”. hawaii.edu (University of Hawai'i). Приступљено 7. 1. 2011. 
  8. ^ Stevens, Nicki F.; Garbeil, Harold; Mouginis-Mark, Peter J. (22. 1. 2004). „NASA EOS Terra ASTER: Volcanic topographic mapping and capability” (PDF). Hawai'i Institute of Geophysics and Planetology. Приступљено 7. 1. 2011. 
  9. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 23. ISBN 86-331-2112-3. 
  10. ^ Група аутора, Приручни лексикон, Знање, Загреб,1959.
  11. ^ „Glossary of Wildland Fire Terminology” (PDF). National Wildfire Coordinating Group. новембар 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 21. 08. 2008. г. Приступљено 18. 12. 2008. 
  12. ^ Schmidt-Rohr, K (2015). „Why Combustions Are Always Exothermic, Yielding About 418 kJ per Mole of O2”. J. Chem. Educ. 92 (12): 2094—99. Bibcode:2015JChEd..92.2094S. doi:10.1021/acs.jchemed.5b00333. 
  13. ^ Helmenstine, Anne Marie. „What is the State of Matter of Fire or Flame? Is it a Liquid, Solid, or Gas?”. About.com. Архивирано из оригинала 24. 01. 2009. г. Приступљено 21. 1. 2009. 
  14. ^ Fire intensity, fire severity and burn severity: a brief review and suggested usage [PDF]. International Journal of Wildland Fire. 2009;18(1):116-26. doi:10.1071/WF07049.
  15. ^ „Interagency Strategy for the Implementation of Federal Wildland Fire Management Policy” (PDF). National Interagency Fire Council. 20. 6. 2003. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 5. 2009. г. Приступљено 21. 12. 2008. 
  16. ^ Lyons 1971
  17. ^ Alvarado, Ernesto; Sandberg, David V; Pickford, Stewart G (Special Issue 1998). „Modeling Large Forest Fires as Extreme Events” (PDF). Northwest Science. 72: 66—75. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 2. 2009. г. Приступљено 6. 2. 2009. 
  18. ^ „Are Big Fires Inevitable? A Report on the National Bushfire Forum” (PDF). Parliament House, Canberra: Bushfire CRC. 27. 2. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 2. 2009. г. Приступљено 9. 1. 2009. 
  19. ^ „Automatic remote surveillance system for the prevention of forest fires” (PDF). Council of Australian Governments (COAG) Inquiry on Bushfire Mitigation and Management. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 5. 2009. г. Приступљено 10. 7. 2009. 
  20. ^ Flannigan, M.D.; B.D. Amiro; K.A. Logan; B.J. Stocks; B.M. Wotton (2005). „Forest Fires and Climate Change in the 21st century” (PDF). Mitigation and Adaptation Strategies for Global Change. 11 (4): 847—859. S2CID 2757472. doi:10.1007/s11027-005-9020-7. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 3. 2009. г. Приступљено 26. 6. 2009. 
  21. ^ „National Wildfire Coordinating Group Fireline Handbook, Appendix B: Fire Behavior” (PDF). National Wildfire Coordinating Group. април 2006. Архивирано (PDF) из оригинала 17. 12. 2008. г. Приступљено 11. 12. 2008. 
  22. ^ Trigo, Ricardo M.; Provenzale, Antonello; Llasat, Maria Carmen; AghaKouchak, Amir; Hardenberg, Jost von; Turco, Marco (06. 03. 2017). „On the key role of droughts in the dynamics of summer fires in Mediterranean Europe”. Scientific Reports (на језику: енглески). 7 (1): 81. Bibcode:2017NatSR...7...81T. ISSN 2045-2322. PMC 5427854 . PMID 28250442. doi:10.1038/s41598-017-00116-9. 
  23. ^ Westerling, A. L.; Hidalgo, H. G.; Cayan, D. R.; Swetnam, T. W. (18. 08. 2006). „Warming and Earlier Spring Increase Western U.S. Forest Wildfire Activity”. Science (на језику: енглески). 313 (5789): 940—943. Bibcode:2006Sci...313..940W. ISSN 0036-8075. PMID 16825536. doi:10.1126/science.1128834 . 
  24. ^ Parmesan, Camille; Morecroft, Mike; Trisurat, Yongyut; et al. „Chapter 2: Terrestrial and Freshwater Ecosystems and their Services”. Climate Change 2022: Impacts, Adaptation and Vulnerability. Contribution of Working Group II to the Sixth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Intergovernmental Panel on Climate Change. 
  25. ^ Grove & Rackham 2001
  26. ^ Karki, Sameer (2002). „Community Involvement in and Management of Forest Fires in South East Asia” (PDF). Project FireFight South East Asia. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 7. 2007. г. Приступљено 13. 2. 2009. 
  27. ^ Martell, David L; Sun, Hua (2008). „The impact of fire suppression, vegetation, and weather on the area burned by lightning-caused forest fires in Ontario” (PDF). Canadian Journal of Forest Research. 38 (6): 1547—1563. doi:10.1139/X07-210. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 3. 2009. г. Приступљено 26. 6. 2009. 
  28. ^ Lentile, et al., 319
  29. ^ Morris, S. E.; Moses, T. A. (1987). „Forest Fire and the Natural Soil Erosion Regime in the Colorado Front Range”. Annals of the Association of American Geographers. 77 (2): 245—54. doi:10.1111/j.1467-8306.1987.tb00156.x. 
  30. ^ The Fire Triangle Архивирано 2012-04-06 на сајту Wayback Machine, Hants Fire brigade, accessed June 2009
  31. ^ а б в г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  32. ^ „Wildland Fire Facts: There Must Be All Three”. National Park Service. Приступљено 30. 8. 2018. 
  33. ^ „What is a fire illuminate shape? triangle”. FireRescue1. Архивирано из оригинала 14. 02. 2017. г. Приступљено 14. 2. 2017. 
  34. ^ NASA Johnson (29. 8. 2008). „Ask Astronaut Greg Chamitoff: Light a Match!”. Приступљено 30. 12. 2016 — преко YouTube. 
  35. ^ Inglis-Arkell, Esther (8. 3. 2011). „How does fire behave in zero gravity?”. Приступљено 30. 12. 2016. 
  36. ^ „The Science of Wildland fire”. National Interagency Fire Center. Архивирано из оригинала 5. 11. 2008. г. Приступљено 21. 11. 2008. 
  37. ^ Spiral flames in microgravity Архивирано 2010-03-19 на сајту Wayback Machine, National Aeronautics and Space Administration, 2000.
  38. ^ CFM-1 experiment results Архивирано 2007-09-12 на сајту Wayback Machine, National Aeronautics and Space Administration, April 2005.
  39. ^ LSP-1 experiment results Архивирано 2007-03-12 на сајту Wayback Machine, National Aeronautics and Space Administration, April 2005.
  40. ^ Челонер, Џ. 2001. Визуелни речник физике. „NNK International“: Београд.
  41. ^ "A Book of Steam for Engineers", The Stirling Company, 1905
  42. ^ „Flame temperatures”. www.derose.net. Архивирано из оригинала 2014-04-17. г. Приступљено 2007-07-09. 
  43. ^ Heidari, Hadi; Arabi, Mazdak; Warziniack, Travis (август 2021). „Effects of Climate Change on Natural-Caused Fire Activity in Western U.S. National Forests”. Atmosphere (на језику: енглески). 12 (8): 981. Bibcode:2021Atmos..12..981H. doi:10.3390/atmos12080981 . 
  44. ^ DellaSalla, Dominick A.; Hanson, Chad T. (2015). The Ecological Importance of Mixed-Severity Fires. Elsevier. ISBN 978-0-12-802749-3. 
  45. ^ Hutto, Richard L. (01. 12. 2008). „The Ecological Importance of Severe Wildfires: Some Like It Hot”. Ecological Applications (на језику: енглески). 18 (8): 1827—1834. Bibcode:2008EcoAp..18.1827H. ISSN 1939-5582. PMID 19263880. doi:10.1890/08-0895.1 . 
  46. ^ Stephen J. Pyne. „How Plants Use Fire (And Are Used By It)”. NOVA online. Архивирано из оригинала 8. 8. 2009. г. Приступљено 30. 6. 2009. 
  47. ^ „Drought, Tree Mortality, and Wildfire in Forests Adapted to Frequent Fire” (PDF). UC Berkeley College of Natural Resources. Приступљено 15. 3. 2022. 
  48. ^ Логос 2017, стр. 37, 60. “Данас се мисли да налазиште Гона у долини реке Хедар (Етиопија), садржи примерке камена који је пре 2,5 до 2,6 милиона година обрађиван са намером да се употреби као оруђе.“.
  49. ^ Логос 2017, стр. 37-38. Пре милион до пола милиона година давни људи, који су имали и оруђа, могли су да „растерају таму” ватром, да се греју у њеној близини, или да њоме плаше животиње. Тако су се значајно „уздигли” међу осталим животињама.
  50. ^ Цермановић Кузмановић А, Срејовић Д. Лексикон религија и митова древне Европе, Савремена администрација, Београд, 1992
  51. ^ Срејовић Д. Цермановић-Кузмановић А. Речник грчке и римске митологије, СКЗ (1987).
  52. ^ Srejovic, стр. 87.
  53. ^ Srejovic, стр. 189.
  54. ^ С. Петровић, Систем српске митологије, Ниш 2000, 146.
  55. ^ Wellman, C. H.; Gray, J. (2000). „The microfossil record of early land plants”. Philos Trans R Soc Lond B Biol Sci. 355 (1398): 717—31; discussion 731—2. PMC 1692785 . PMID 10905606. doi:10.1098/rstb.2000.0612. 
  56. ^ Jones, Timothy P.; Chaloner, William G. (1991). „Fossil charcoal, its recognition and palaeoatmospheric significance”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 97 (1–2): 39—50. Bibcode:1991PPP....97...39J. doi:10.1016/0031-0182(91)90180-Y. 
  57. ^ Glasspool, I.J.; Edwards, D.; Axe, L. (2004). „Charcoal in the Silurian as evidence for the earliest wildfire”. Geology. 32 (5): 381—383. Bibcode:2004Geo....32..381G. doi:10.1130/G20363.1. 
  58. ^ а б Scott, AC; Glasspool, IJ (2006). „The diversification of Paleozoic fire systems and fluctuations in atmospheric oxygen concentration”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 103 (29): 10861—5. Bibcode:2006PNAS..10310861S. PMC 1544139 . PMID 16832054. doi:10.1073/pnas.0604090103 . 
  59. ^ а б в Bowman, D. M. J. S.; Balch, J. K.; Artaxo, P.; Bond, W. J.; Carlson, J. M.; Cochrane, M. A.; d'Antonio, C. M.; Defries, R. S.; Doyle, J. C.; Harrison, S. P.; Johnston, F. H.; Keeley, J. E.; Krawchuk, M. A.; Kull, C. A.; Marston, J. B.; Moritz, M. A.; Prentice, I. C.; Roos, C. I.; Scott, A. C.; Swetnam, T. W.; Van Der Werf, G. R.; Pyne, S. J. (2009). „Fire in the Earth system”. Science. 324 (5926): 481—4. Bibcode:2009Sci...324..481B. PMID 19390038. S2CID 22389421. doi:10.1126/science.1163886. 
  60. ^ Retallack, Gregory J. (1997). „Neogene expansion of the North American prairie”. PALAIOS. 12 (4): 380—90. Bibcode:1997Palai..12..380R. JSTOR 3515337. doi:10.2307/3515337. 
  61. ^ Gowlett, J. A. J. (2016). „The discovery of fire by humans: a long and convoluted process”. Philosophical Transactions of the Royal Society B: Biological Sciences. 371 (1696): 20150164. PMC 4874402 . PMID 27216521. doi:10.1098/rstb.2015.0164 . 
  62. ^ Gowlett, J. A. J.; Wrangham, R. W. (2013). „Earliest fire in Africa: towards the convergence of archaeological evidence and the cooking hypothesis”. Azania: Archaeological Research in Africa. 48 (1): 5—30. S2CID 163033909. doi:10.1080/0067270X.2012.756754. 
  63. ^ Kaplan, Matt (2012). „Million-year-old ash hints at origins of cooking”. Nature. S2CID 177595396. doi:10.1038/nature.2012.10372. Архивирано из оригинала 1. 10. 2019. г. Приступљено 25. 8. 2020. 
  64. ^ O'Carroll, Eoin (5. 4. 2012). „Were Early Humans Cooking Their Food a Million Years Ago?”. ABC News. Архивирано из оригинала 4. 2. 2020. г. Приступљено 10. 1. 2020. „Early humans harnessed fire as early as a million years ago, much earlier than previously thought, suggests evidence unearthed in a cave in South Africa. 
  65. ^ Francesco Berna; et al. (15. 5. 2012). „Microstratigraphic evidence of in situ fire in the Acheulean strata of Wonderwerk Cave, Northern Cape province, South Africa”. PNAS. 109 (20): E1215—E1220. PMC 3356665 . PMID 22474385. doi:10.1073/pnas.1117620109 . 
  66. ^ а б в Bowman, D. M. J. S.; et al. (2009). „Fire in the Earth system”. Science. 324 (5926): 481—84. Bibcode:2009Sci...324..481B. PMID 19390038. S2CID 22389421. doi:10.1126/science.1163886. 
  67. ^ Pyne, Stephen J. (1998). „Forged in Fire: History, Land and Anthropogenic Fire”. Ур.: Balée, William. Advances in Historical Ecology. Historical Ecology Series. University of Columbia Press. стр. 78—84. ISBN 0-231-10632-7. 
  68. ^ а б Krajick, Kevin (16. 11. 2011). „Farmers, Flames and Climate: Are We Entering an Age of 'Mega-Fires'? – State of the Planet”. Columbia Climate School. Архивирано из оригинала 26. 05. 2012. г. Приступљено 23. 05. 2012. 
  69. ^ "In Pictures: German destruction Архивирано 2019-12-13 на сајту Wayback Machine". BBC News.
  70. ^ „Flamethrower in action”. nzhistory.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 02. 11. 2023. 
  71. ^ David P. Barash; Charles P. Webel (10. 7. 2008). Peace and Conflict Studies. SAGE. стр. 365. ISBN 978-1-4129-6120-2. Приступљено 2. 9. 2022. 
  72. ^ Guillaume, Marine (01. 12. 2016). „Napalm in US Bombing Doctrine and Practice, 1942-1975” (PDF). The Asia-Pacific Journal. 14 (23). 
  73. ^ Sterrett, Frances S., ур. (1995). Alternative fuels and the environment. Boca Raton: Lewis. ISBN 978-0-87371-978-0. 
  74. ^ (October 2022), "World Energy Outlook 2022", IEA.
  75. ^ „How electricity is generated”. U.S. Energy Information Administration. Приступљено 02. 11. 2023. 
  76. ^ Wilson, Edward O. (1998). Consilience: The Unity of Knowledge  (1st изд.). New York, NY: Vintage Books. стр. 49–71. ISBN 0-679-45077-7. 
  77. ^ „science”. Merriam-Webster Online Dictionary. Merriam-Webster, Inc. Приступљено 16. 10. 2011. „3 a: knowledge or a system of knowledge covering general truths or the operation of general laws especially as obtained and tested through scientific method b: such knowledge or such a system of knowledge concerned with the physical world and its phenomena 
  78. ^ Russell, John B. „What is Chemistry?”. Chemweb.ucc.ie. Архивирано из оригинала 3. 1. 2021. г. 
  79. ^ „Chemistry”. Приступљено 19. 8. 2007.  Архивирано 2016-03-05 на сајту Wayback Machine. (n.d.). Merriam-Webster's Medical Dictionary..
  80. ^ „Exothermic atmospheres”. Industrial Heating: 22. јун 2013. Архивирано из оригинала 09. 11. 2023. г. Приступљено 5. 7. 2013. 
  81. ^ Bradley, D (2009-06-25). „Combustion and the design of future engine fuels”. Proceedings of the Institution of Mechanical Engineers, Part C: Journal of Mechanical Engineering Science (на језику: енглески). 223 (12): 2751—2765. S2CID 97218733. doi:10.1243/09544062jmes1519. 
  82. ^ „Calculating the heat of combustion for natural gas”. Industrial Heating: 28. септембар 2012. Архивирано из оригинала 10. 07. 2013. г. Приступљено 5. 7. 2013. 
  83. ^ „Four-alarm fire on Avenue B”. www.thevillager.com. Архивирано из оригинала 29. 12. 2015. г. Приступљено 3. 4. 2018. 
  84. ^ „Paying for Donated Blood, Ethanol in Lawn Mowers, Numbered Alarm Fires: 5/12/06 - Money News Story - WRC | Washington”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2007. г. Приступљено 23. 11. 2007. 
  85. ^ Fire Investigation Handbook. Washington D.C: U.S. Government Printing Office. 1980. 
  86. ^ Tubbs, Stephen (јануар 2020). „Electrically Caused Fire and the Expert”. Journal of the International Association of Arson Investigators. 70 (3): 26—27. 
  87. ^ а б „Best Practice Manual for the Investigation of Fire Scenes” (PDF). European Network of Forensic Science Institutes. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 11. 2020. г. Приступљено 27. 01. 2024. 
  88. ^ Savage, John (1957). „Investigative Techniques Applied to Arson Investigation”. Journal of Criminal Law and Criminology. 
  89. ^ „A Guide for Investigating Fire and Arson”. National Institute of Justice. 31. 5. 2009. 
  90. ^ „Fire Scene Evidence Collection Guide Checklist”. International Association of Arson Investigators. 
  91. ^ Cambridge Advanced Learner's Dictionary (Third изд.). Cambridge University Press. 2008. ISBN 978-0-521-85804-5. Архивирано из оригинала 13. 8. 2009. г. 
  92. ^ „CIFFC Canadian Wildland Fire Management Glossary” (PDF). Canadian Interagency Forest Fire Centre. Приступљено 16. 8. 2019. 
  93. ^ „Forest fire videos – See how fire started on Earth”. BBC Earth. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 13. 02. 2016. 
  94. ^ „Drought, Tree Mortality, and Wildfire in Forests Adapted to Frequent Fire” (PDF). UC Berkeley College of Natural Resources. Приступљено 15. 3. 2022. 
  95. ^ Pyne, Stephen (јун 2002). „How Plants Use Fire (And Are Used By It)”. NOVA Online. 
  96. ^ Brown, James K.; Smith, Jane Kapler (2000). Wildland Fire in Ecosystems: Effects of Fire on Flora. Gen. Tech. Rep. RMRS-GTR-42-vol. 2. Department of Agriculture, Forest Service, Rocky Mountain Research Station. 
  97. ^ Taylor, Alan H.; Skinner, Carl N. (2003). „Spatial Patterns and Controls on Historical Fire Regimes and Forest Structure in the Klamath Mountains”. Ecological Applications. 13 (3): 704—719. doi:10.1890/1051-0761(2003)013[0704:spacoh]2.0.co;2. 
  98. ^ Foster, Claire N.; Banks, Sam C.; Cary, Geoffrey J.; Johnson, Christopher N.; Lindenmayer, David B.; Valentine, Leonie E. (01. 04. 2020). „Animals as Agents in Fire Regimes”. Trends in Ecology & Evolution (на језику: енглески). 35 (4): 346—356. ISSN 0169-5347. PMID 32187509. S2CID 214584257. doi:10.1016/j.tree.2020.01.002. hdl:1885/204717 . 
  99. ^ Begon, M., J.L. Harper and C.R. Townsend. 1996. Ecology: individuals, populations, and communities, Third Edition. Blackwell Science Ltd., Cambridge, Massachusetts, US
  100. ^ „Main Types of Disasters and Associated Trends”. lao.ca.gov. Legislative Analyst's Office. 10. 1. 2019. 
  101. ^ Machemer, Theresa (9. 7. 2020). „The Far-Reaching Consequences of Siberia's Climate-Change-Driven Wildfires”. Smithsonian Magazine. 
  102. ^ Australia, Government Geoscience (25. 7. 2017). „Bushfire”. www.ga.gov.au. 
  103. ^ „B.C. wildfires: State of emergency declared in Kelowna, evacuations underway | Globalnews.ca”. Global News (на језику: енглески). Приступљено 18. 08. 2023. 
  104. ^ Federal Fire and Aviation Operations Action Plan, 4.
  105. ^ „UK: The Role of Fire in the Ecology of Heathland in Southern Britain”. International Forest Fire News. 18: 80—81. јануар 1998. Архивирано из оригинала 16. 07. 2011. г. Приступљено 2011-09-03. 
  106. ^ „Prescribed Fires”. SmokeyBear.com. Архивирано из оригинала 20. 10. 2008. г. Приступљено 21. 11. 2008. 
  107. ^ „Definition of FIRE APPARATUS”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 27. 05. 2023. 
  108. ^ „Fire Appliance”. Collins Dictionary. 2023. 
  109. ^ „A Century of Mechanized Fire Apparatus”. Fire Engineering. август 1966. Архивирано из оригинала 30. 01. 2019. г. Приступљено 29. 1. 2019. 
  110. ^ „Firecock | Definition of Firecock by Oxford Dictionary on Lexico.com”. Lexico Dictionaries | English (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 10. 2020. г. Приступљено 2020-10-22. 
  111. ^ „Good Stewardship for Schools Premises p. 18” (PDF). Cambridgeshire County Council. 2009. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2012. г. 
  112. ^ Lamm, Willis (2001). „Hydrant color codes and markings”. Fire hydrant.org. Water supply office. Приступљено 31. 3. 2015. 
  113. ^ Editorial staff (фебруар 1905), „Motor fire engines popular in England”, Popular Mechanics, 7 (2): 202. 
  114. ^ „Books about Knox Automobile Company - Historical Photos & Images of Knox Automobile Company”. Arcadia Publishing. Архивирано из оригинала 01. 10. 2015. г. Приступљено 2011-10-24. 
  115. ^ „Waterous: Providing Innovative Fire Protection Products for 130 Years”. American News. 15. 11. 2016. Приступљено 29. 1. 2019. 
  116. ^ Fire & Life Safety Education, Manitoba Office of the Fire Commissioner Архивирано децембар 6, 2008 на сајту Wayback Machine
  117. ^ Ward, Michael (март 2005). Fire Officer: Principles and Practice. Jones & Bartlett Learning. ISBN 9780763722470. Архивирано из оригинала 16. 2. 2022. г. Приступљено 16. 3. 2019. 
  118. ^ Decker, J.F.; Ottley, B.L. (2009). Arson Law and Prosecution (8th изд.). Carolina Academic Press. стр. 22. ISBN 978-1-59460-590-1. 
  119. ^ Icove, David J. Ph.D. P.E.; Haynes, Gerald A. (2017). Kirk's fire investigation (8th изд.). Pearson. ISBN 9780134237923. 
  120. ^ CEN (2004). EN1998-5:2004 Eurocode 8: Design of structures for earthquake resistance, part 5: Foundations, retaining structures and geotechnical aspects. Brussels: European Committee for Standardization. 
  121. ^ Ching, Francis D. K.; Winkel, Steven R. (22. 3. 2016). Building Codes Illustrated: A Guide to Understanding the 2015 International Building Code (на језику: енглески). John Wiley & Sons. ISBN 978-1-119-15095-4. 
  122. ^ „ASTM E119 – 15 Standard Test Methods for Fire Tests of Building Construction and Materials”. www.astm.org. Приступљено 2015-09-25. 
  123. ^ „Fachbereich 1 Baustoffe und Brandschutz”. Архивирано из оригинала 26. 05. 2008. г. Приступљено 15. 01. 2008. 
  124. ^ „Building Code Acceptable Solutions and Verification Methods”. Ministry of Business, Innovation and Employment. Приступљено 2015-09-25. 
  125. ^ „Miami-Dade County - Building Code Compliance Office”. Архивирано из оригинала 16. 01. 2008. г. Приступљено 15. 01. 2008. 
  126. ^ [1], "Fire blanket", issued 1953-04-24 
  127. ^ National Fire Protection Association. Technical Committee on Portable Fire Extinguishers. (2013). NFPA 10, Standard for portable fire extinguishers. National Fire Protection Association. ISBN 9781455905683. OCLC 841176546. 
  128. ^ McGrail, David M. (2007). Firefighting Operations in High-Rise and Standpipe-Equipped Buildings (на језику: енглески). PennWell Books. ISBN 9781593700546. 
  129. ^ „Hand in Hand Fire & Life Insurance Society”. Aviva. Архивирано из оригинала 2010-12-04. г. Приступљено 2009-06-26. 
  130. ^ „RSA Insurance Group History”. Архивирано из оригинала 2011-09-02. г. 
  131. ^ „The Replacement Cost Claim” (3005). Adjusters International. Adjusting Today. 2011. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 27. 01. 2024. 
  132. ^ Baars, Hans; Smulders, Andre; Hintzbergen, Kees; Hintzbergen, Jule (15. 04. 2015). Foundations of Information Security Based on ISO27001 and ISO27002 (на језику: енглески) (3rd revised изд.). Van Haren. ISBN 9789401805414. Архивирано из оригинала 11. 04. 2021. г. Приступљено 25. 10. 2020. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди