Павел Чистјаков
Павел Петрович Чистјаков (рус. Павел Петрович Чистяков; 5. јул 1832 — 11. новембар 1919) био је руски сликар и професор уметности. Познат је по историјским, жанровским сценама као и портретима.
| Павел Чистјаков | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Павел Петрович Чистјаков |
| Датум рођења | 5. јул 1832. |
| Место рођења | Санкт Петербург, Руска империја |
| Датум смрти | 11. новембар 1919. (87 год.) |
| Место смрти | Пушкин, Петроград, Руска СФСР |
| Уметнички рад | |
| Поље | Реализам |
Биографија уреди
Његов отац је био ослобођени кмет који је радио као управник имања. Упркос финансијским оптерећењима, побринуо се да његов син добије одговарајуће образовање; прво у парохијској школи у Красном Холму, затим у средњој школи у Бежецку.[1]
Године 1849. уписао је Империјалнуу академију уметности, где је студирао код Петра Басина и Максима Воробјева.[2] Од 1854. до 1858. добио је две сребрне медаље и једну златну, за приказ Гермогена у затвору. Године 1861. дипломирао је са титулом „уметник“, још једном златном медаљом (за слику Софије Литванске на венчању њеног сина Василија II) и правом на стипендију за студије у иностранству.[1] Пре одласка, кратко је предавао у припремној школи у Санкт Петербургу.
Године 1862. упутио се ка Немачкој, након чега су уследиле дуге посете Паризу и Риму. По повратку 1870. године добио је титулу „академика“.[1]
Након тог времена, посветио се првенствено подучавању будућих сликара, прво у Царском друштву за подстицање уметности, затим на академији, где је развио сопствене наставне методе које су спајале директно посматрање са научним проучавањем.[2] Ретко је излагао. Његово неколико радова било је углавном на историјске теме, у које је покушао да унесе психолошку дубину, а не само да представља догађаје.
Постао је ванредни професор на академији 1872. године, а након реорганизације 1892. године постао је члан академског већа. Од 1890. до 1912. био је шеф Одељења за мозаике и надгледао неколико пројеката израде мозаика; посебно у Саборном храму Христа Спаситеља и Исааковском храму.[1]
Његова супруга Вера, ћерка сликара Јегора Мајера, такође је била познати уметник.[2] Улица у којој је живео добила је име по њему, а 1987. његов дом у Пушкину (предграђе Санкт Петербурга) претворен је умузеј.
Галерија уреди
- Слике Павла Чистјакова
-
Патријарх, Гермоген, одбија да благослови Пољаке (1860) -
Софија Литванска отима златни појас од Василија Косоја (1861) -
Ђованина седи на прозорској дасци (1864) -
Ђованина -
Бојарин (1876)
Референце уреди
- ^ а б в г Brief biography @ Russian Paintings.
- ^ а б в Brief biography Архивирано 2016-08-03 на сајту Wayback Machine @ RusArtNet.
Додатна литература уреди
- Izabella Ginzburg, П. П. Чистяков и его педагогическая система (His Educational System), Искусство, 1940
- Olga Lyaskovskaya, П. П. Чистяков, Tretyakov Gallery, 1950
- Чистяков П. П. Письма, записные книжки, воспоминания. 1832—1919. — М., 1953.
- Белютин Э., Молева Н. П. П. Чистяков — теоретик и пед (letters, notebooks, memoirs), 590pgs. Искусство, 1953
- Ely Bielutin and Nina Moleva, Павел Петрович Чистяков. теоретик и педагог (Theoretician and Pedagogue), Академии художесть, 1954.
- Yelena Churilova, "Я ещё могу съездить к Чистякову" (I Can Still go to Chistykov), Прана, 2004 ISBN 5-86761-054-3
