Павле Бошковић
Павле Бошковић (Рума, 23. август 1849 — Београд, 23. април 1923) био је генерал војске Краљевине Србије и управник Војне академије од 1900. до 1901. године.
| Павле Бошковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. август 1849. |
| Место рођења | Рума, Аустријско царство |
| Датум смрти | 23. април 1923. (73 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина СХС |
| Образовање | Војна академија у Београду |
| Војна каријера | |
| Служба | 1869—1898. 1900—1901. |
| Војска |  Војска Кнежевине Србије Војска Краљевине Србије |
| Чин |   Генерал |
Школовање и усавршавање уреди
Павле Бошковић рођен је 11/23. августа 1849. у Руми.[1][2] У Београду је 1865. завршио шесторазредну гимназију и исте године ступио је на Војну академију у Београду као питомац 7. класе.[1][2][2] Војну академију завршио је 1869. и одмах након тога јануара 1870. произведен је у чин артиљеријског потпоручника.[1][2] До 1872. био је водник пољске батерије, а од 1872. до 1873. служио је у артиљеријској инспекцији.[1] Послали су га 1873. као државног питомца у Прусију, да се усаврши у интендантској служби.[1] У Прусији се задржао до 1875.[1] Након повратка из Прусије, па да Првог српско-турског рата 1876. био је на служби у економском одељењу министарства одбране.[1]
Интендантска служба уреди
За време оба Српско-турска рата био је помоћник главног интенданта.[1] Од 1879. био је помоћник начелника економског одељења министарства одбране.[1] Истицао се радом на реорганизацији војске, па је у сарадњи са неколико других официра написан 1879. Закон о Војној академији, а 1883. изашло је ново Устројство војске.[3] Од 1881. до 1882. био је најпре командир батерије, а онда и дивизиона, а средином 1882. постављен је и за члана артиљеријског комитета.[3] Унапређен је 1882. у чин мајора. Током 1883. постао је шеф обмундировног одсека министарства одбране.[1] За време Српско-бугарског рата 1885. постављен је за шефа интендантског одељења при Врховној команди.[3] Након окончања рата постао је 1886. вршилац дужности команданта Дунавског артиљеријског пука.[3] Унапређен је 1887. у чин потпуковника.[2] Враћен је 1889. у централну војну управу, где је најпре био начелник инжињерско-техничког одељења.[3] Постављен је 1891. за начелника економског одељења министарства одбране.[3] Унапређен је 1893. у чин пуковника.[1] Више пута био је професор на Војној академији, од 1879. до 1881, од 1884. до 1887, од 1888. до 1889. и од 1900. до 1901.[3] Постављен је 1897. за управника Војноадминистративне школе.[3] По први пут пензионисан је 1898, али реактивиран је у лето 1900.[3]
Присташа Александра Обреновића уреди
Већина официра се јула 1900. противила женидби краља Александра Обреновића са Драгом Машин, па је краљ позвао официре на састанак.[4] На том састанку официри су очекивали да ће моћи да се изјасне о краљевој женидби, али краљ је састанак заправо сазвао само да би пред њима изјавио како нико не сме да се меша у његову одлуку.[5] Тишину, која је тада настала прекинуо је Павле Бошковић ускликом „Живео краљ!“ и тек тада се још неколико официра придружило честитању.[5] После тога Павле Бошковић је био унапређен у чин генерала.[3] Од 1900. до 1901. био је управник Војне академије.[3] Пензионисан је по други пута августа 1901. године.[3] Након Мајског преврата спадао је међу истакнуте контразаверенике.[6] Био је члан Друштва за законито решавање завереничког питања, које је основано октобра 1905. године.[6] Имао је два сина, која су погинула 1914. и 1915. године.[3] Његова ћерка се удала за каснијег генерала Љубомира Марића.[3] Павле Бошковић је умро 23. априла 1923. у Београду.[3]
Референце уреди
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј „НА”, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, књига 1, 269
- ^ а б в г д М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 66
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м М. Милићевић, Љ. Поповић, 2003, стр. 68
- ^ Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 50
- ^ а б Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 51
- ^ а б Д. Васић Деветсто трећа, 2003, стр. 129
Литература уреди
- Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд, књига 1, 1925, 269
- Милић Милићевић и Љубодраг Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Војноиздавачки завод, Београд, 2003.
- Драгиша Васић, Деветсто трећа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.