Пасивна маргина

Пасивна маргина је прелаз између океанске и континенталне коре, која у тектонским процесима нема активну улогу. Она настаје седиментацијом изнад некадашњег рифта, и на тај начин ствара прелазни тип коре. Континентални рифтинг ствара нови океански басен. У једном тренутку континентални рифт постаје средњоокеански гребен и тежиште екстензије се помиче од границе континента и океана. Тако настаје прелазна зона између континенталне и океанске коре, која се назива пасивна маргина.

Карта која показује дистрибуцију пасивних маргина на Земљи (браон траке)

Глобална дистрибуцијаУреди

Пасивне маргине могу се наћи на свакој граници океана и континента, која није маркирана транскурентним раседима или субдукционом зоном. Пасивне маргине дефинишу простор око Атлантског океана, Арктичког океана, западног Индијског океана, као и читаве обале Африке, Гренланда, Индије и Аустралије. Такође, постоје и на источним обалама Северне и Јужне Америке, у западној Европи и већем делу Антарктика. Источни део Азије такође садржи пасивне маргине.

Битне карактеристикеУреди

Активне и пасивне маргинеУреди

Ово се односи на то да ли граница између океанског и континенталног домена Земљине коре представља границу две тектонске плоче или не. Активне маргине налазе се на рубовима континената, у подручјима субдукције. Обично су маркиране издизањем и вулканским планинским зонама на континенталној плочи, и острвским луковима на океанској плочи. Знатно ређе на овим маргинама може се јавити транскурентни расед, као што је то у случају јужне обале западне Африке. Највећи део источног Индијског океана и скоро цела маргина Тихог океана су примери активних маргина. Иако се зона између океанске и континенталне коре назива пасивна маргина, она није потпуно неактивна. На њој се стално дешавају активни геолошки процеси, као што су супсиденција, седиментација, раседање, формирање порних флуида и миграција. Пасивне маргине су пасивне само у том погледу што нису активне границе тектонских плоча.

МорфологијаУреди

Пасивне маргине састоје од обалске равни и континенталних делова у мору, као што су шелф и континентална падина. На обалским равнима обично доминира флувијални процес, док на континенталном шелфу доминирају делте и подводне струје. Велике реке дренирају читаве пасивне маргине, док су на већ развијеним пасивним маргинама чести екстензивни естуари. Пасивне маргине се обично састоје од континенталног шелфа, континенталне падине, континенталног узвишења и абисалне равни. Морфолошки израз ових облика умногоме је дефинисан прелазном кором и седиментима који се на њој налазе. Пасивне маргине које садрже велику количину флувијалних седимената, као и оне на којима доменирају корални и други биогени процеси, генерално имају веома сличну морфологију.

ПрофилУреди

 
Шематски приказ формирања пасивних маргина

Главне карактеристике пасивних маргина контролисане су спољашњим факторима. Испод пасивне маргине налази се прелазна зона између континенталне и океанске коре - то је широк прелаз, који се још назива и прелазна кора. Континентална кора која тоне је маркирана нормалним раседима који тону од обале према дубљим деловима мора. Прелаз од континенталне коре ка океанској кори је израседан, и може потонути још дубље, услед термалне супсиденције и тежине седимената који леже на овом прелазном делу. Листосфера испод пасивних маргина се назива прелазном литосфером. Она постаје све тања идући од континенталног дела према океану, док коначно не пређе у океанску литосферу. Могу се формирати различити типови прелазне коре, а то зависи од брзине ширења океанске коре у зони рифта, као и од температуре мантла у време рифтовања. Вулканске пасивне маргине представљају један крајњи члан низа прелазних типова коре. Други крајњи члан тог низа (амагматски) је пасивна маргина формирана у зони рифта. Вулканске пасивне маргине су такође маркиране бројним дајковима, који су формирани управно на правац пада токова лаве и силова.

ФормирањеУреди

Постоје три основна стадијума формирања пасивних маргина:

  1. У првој фази се ствара континентални рифт, услед ширења и истањења коре и литосфере, који се дешавају због конвекционих кретања у мантлу. Ово је почетак супсиденције континенталне коре;
  2. Друга фаза води ка формирању океанског басена, сличном данашњем Црвеном мору. У континенталној кори се формирају нормални раседи и развијају прелазни марински седиментациони услови. У подручјима у којима је ограничена циркулација морске воде и у којима је аридна клима, формираће се наслаге евапората. Со има малу густину, па у каснијим тектонским покретима може мигрирати у више делове коре и формирати сону дому. У току ове фазе се и даље дешава ширење и истањење коре и литосфере. Такође, и у вулканским пасивним маргинама долази до утискивања дајкова;
  3. Трећа фаза формирања пасивне маргине догађа се само када престане ширење коре, па прелазна кора и литосфера почну да тону као резултат хлађења и задебљања (термална супсиденција). У овом стадијуму се на пасивним маргинама формира дренажа, која условљава акумулацију седимената.

ЛитератураУреди