Пионирска улица (Врање)

улица у Врању
Пионирска улица
Почетак Трг Станише Стошића
Крај Карађорђева улица
Дужина 120 m
Ширина m
Створена 1928. год.
Названа 1947. год.
Стари називи Светосавска улица
Данашњи изглед Пионирске улице у Врању

Пионирска улица у Врању је смештена у централном делу граду. Простире се од трга Станише Стошића до Карађорђеве улице.

Историјат

уреди

Пионирска улица је мењала назив. Октобра 1928. врањска Општина коначно је нумерисала улице у граду и свакој згради дала потребне бројеве. По првом нумерисању улица, које је важило до 6. јануара 1929. године, било је укупно 105 улица. Углавном су све те улице, с малим изузетком, биле без турске калдрме, а калдрма је стављена 1926. и 1931. године, и то само у неким улицама у центру града. Од октобра 1928. године улица носи назив Светосавска. Године 1947. улица добија назив Пионирска.[1] Овај назив је задржала до данас.

Данас

уреди

Дужина улице износи 120 метара. Иако је Пионирска улица кратка у њој данас се налазе значајни објекти и споменици.

Народни музеј

На почетку улице налази зграда Народног музеја, најстарији и највреднији објекат у граду. Некада је ово здање био Пашин конак које је саградио Рауф-бег Џиноли 1765. године. Конак се састоји од две зраде. У првој згради (Народни Музеј) био је селамлук за боравак мушкараца, а у другој (сада елитни есторан) харемлук за пашине жене. Зграда селамлука се налази поред улице, а зграда харемлука иза ње, у дворишту.[2]

Споменик Станиши Стошићу

На тргу испред Народног музеја се налази споменик подигнут у част певачу Станиши Стошићу. Он је био певач српске народне музике познат по интерпретацијама песама врањанског мелоса.

Основна школа "Вук Караџић"

Основна школа "Вук Караџић" је најстарија школа у Врању. Почела је са радом још пре ослобођења Врања од Турака (1878. године).[3]


Савез глувих и наглувих Србије

Међуопштинска организација глувих и наглувих Врање основана је 20. јула 1956. године. Основни је носилац за задовољење потреба глувих и наглувих особа на територији општина: Врање, Бујановац, Трговиште, Владичин Хан, Сурдулица, Босилеград и Прешево.[4]

Галерија слика

уреди


Референце

уреди
  1. ^ Симоновић М, Риста. Друштвена историја Врања: од краја 19. до краја 20. века. Врање: Историјски архив "31. јануар". стр. 446. ISBN 978-86-88105-09-5. 
  2. ^ „Народни музеј у Врању”. Архивирано из оригинала 27. 12. 2011. г. Приступљено 19. 03. 2019. 
  3. ^ „ОШ Вук Караџић”. 
  4. ^ „СНГС Врање”. Архивирано из оригинала 05. 11. 2019. г. Приступљено 19. 03. 2019. 

Спољашње везе

уреди