Пожешки мајдани камена
Пожешки мајдани камена налазе се на геолошком „венцу” у пет села Општине Пожега. Декоративни камен „плави ток” вади се у каменоломима смештеним на Клику у Пријановићима, Бршљену у Бакионици, Трешњици (брду између Тврдића, Здравчића и Севојна), Мандиној стени у Каленићима и потесу Ђуричићи у Карану. У Рупељеву се вади нешто тамнији, тврђи и ломљивији камен.[1]
Својства камена уреди
Метаморфне стене из којих се експлоатише „плави ток” дају квалитетну сировину - тврд и отпоран камен погодан за обраду, полирање и плиће урезе.[2]. Местимично је прожет зрнцима белутака и плавкасто-сивим линијама, по чему је и добио назив „плави ток”.
Употреба уреди
Интензивна експлоатација камена у пожешком крају започела је после Првог светског рата, када је у каменоломе уведена употреба гатера. Широм западне Србије упоредо започиње масовна машинска производња надгробних обележја.[1]
Због отпорности и декоративности, данас се „плави ток” највише користи у грађевинарству, за облагање зидова и подова.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- ^ Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Кон зервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.
Литература уреди
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Драгићевић, Љубинко М.; Ршумовић, Михаило М. (2008). Конзервација и рестаурација камена. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе. ISBN 978-86-80879-72-7.