Донатело — разлика између измена

У пуној стваралачкој жестини Донатело се први пут појавио са двије мермерне статуе, [[Св.Свети Марко|Св. Марка]] и [[Св.Свети ЂорђеГеоргије|Св. Ђорђа]] (обе завршене oко 1415–17. године){{sfn|Janson|1975|pp=306-313}}, за [[ниша|нише]] на спољашњим зидовима [[Црква Орсанмикеле|цркве Орсанмикеле]] – цркве фирентинских удружења занатлија. Оригинална статуа Св. Ђорђа је сада у [[Народни музеј Баргело|Народном музеју Баргело]] а у ниши је једна каснија [[бронза]]на копија.{{sfn|Janson|1975|pp=306-313}} Овде, по први пут од класичне антике и упадљиво супротно с примјерима из [[средњовековна уметност|средњовековне умјетности]], људско тијело поприма изглед једног самопокретног и функционалног организма, а његов карактер се показује с вјером у сопствену вриједност личности.

Донателов бронзани Давид је једно револуционарано дјело раноренесансног вајарства, прва нага слободностојећа статуа у природној величини од античког доба.{{sfn|Janson|1975|pp=306-313}} У средњем вијеку би сигурно био осуђен као представа паганског идола, мада ни Донателовим савремницима није био сасвим по вољи. Низ година је остао усамљен, једино дјело те врсте. Зашто је умјетник одабрао овај облик да прикаже младог хероја мало је загонетно, тим прије што Давид носи прилично украшене војничке чизме и шешир. И пошто је Давид, у извјесном смислу тек дјелимично одјевен, мање смо склони да питамо шта је са осталим дјеловима одјеће а више зашто уопште има на себи и то што има. Нагота је очигледно његово природно стање, мада на класичну статуу личи само по уравнотеженом [[Контрапост|контрапостуконтрапост]]у. Донатело је одабрао за модел полуодраслог дјечака, а не младића као што су грчке атлете, тако да је склоп костура овдје мање обавијен набреклим мишићима, а није ни рашчлањен по узору на класични канон. И поред тога, фигура носи снажан печат класике који свакако не лежи у анатомском савршенству већ у лицу статуе које је лишено било каквог израза емоције.{{sfn|Janson|1975|pp=306-313}}