Википедија

Донатело

Донатело (итал. Donatello, пуно име Donato di Niccolò di Betto Bardi[2]; Фиренца, око 1386 — Фиренца, 13. децембар 1466) је био италијански мајстор вајарства у мермеру и бронзи. Поред Микеланђела сматран је једним од највећих вајара италијанске ренесансе.[3]

Донатело
Донатело, на портрету непознатог уметника из 15. века[1]
Лични подаци
Пуно имеDonato di Niccolò di Betto Bardi
Датум рођењаоко 1386.
Место рођењаФиренца, Фирентинска република
Датум смрти13. децембар 1466.(1466-12-13) (79/80 год.)
Место смртиФиренца, Фирентинска република
Уметнички рад
Период14 и 15 вијек
ПољеУмјетност ране ренесансе; Фирентинска умјетничка традиција
ПравацИталијанска умјетност ренесансе
Најважнија дела

Доста тога је познато о Донателовоом стваралаштву, али врло мало о његовој личности и карактеру. Мецене с којима је радио, сматрали су екстравагантним његове захтјеве за умјетничком слободом у временима у којима је однос између мецене и умјетника био одређен прилично стриктним правилима. Био је наклоњен идејама хуманизма и одличан познавалац античке грчке и римске умјетности. Инсирисао се њеним истакнутим примјерима, које је трансформисао на свој начин.[4]

Биографија

уреди
 
Донатело

Донатело (диминутив од Донато) је био син Никола ди Бета Бардија, фирентинског прерађивача вуне. Рођен је у Фиренци, вероватно 1386. године. Донатело се школовао у кући породице Мартели.[5] Није познато како се млади Донатело заинтересовао за вајарство, али по неким изворима учио је вајарске технике од вајара који су радили на катедрали у Фиренци, око 1400. године.[3] Очигледно је рано уметничко образовање стекао у златарској радионици, а затим је кратко радио у атељеу Лоренца Гибертија, који је 1402. године победио на конкурсу за декорацију врата фирентинске крстионице.[3].[6]

У Пистоји 1401, Донатело је упознао старијег Филипа Брунелескија. Вероватно су заједно отишли у Рим око 1403. године, остајући до следеће године, да проучавају архитектонске рушевине. Брунелески је неформално подучавао Донатела у златарству и скулптури.[7] Брунелескијеве зграде и Донателове скулптуре сматрају се врхунским изразима духа ове ере у архитектури и скулптури и извршиле су снажан утицај на уметнике тог доба.

Донателово рано дјело, мермерна статуа Давида, указује на утицај Гибертија, који је био главни експонент интернационалне готике, стила грациозних и благо закривљених линија под утицајем сјеверноевропске умјетности. Статуа Давида је била предвиђена за катедралу, али је премјештена у градску дворану, палату Векио 1416. године, гдје је важила као патриотски симбол, да би у већ у раном 16. вијеку била засјењена Микеланђеловом верзијом Давида, исте намјене.[3] У друга значајна Донателова рана дјела спада импресивна мермерна статуа Св. Јована Крститеља у сједећем положају, предвиђена за фасаду фирентинксе катедрале, и Распеће у дрвету за базилику светог Крста.

Стваралаштво

уреди

Св. Марко и Св. Ђорђе

уреди
 
Ниша са Св. Ђорђем (бронзана копија). Око 1415–17. год. Висина 208 цм. Црква Ор Сан Микеле, Фиренца

У пуној стваралачкој жестини Донатело се први пут појавио са двије мермерне статуе, Св. Марка и Св. Ђорђа (обе завршене oко 1415–17. године)[3], за нише на спољашњим зидовима цркве Орсанмикеле – цркве фирентинских удружења занатлија. Оригинална статуа Св. Ђорђа је сада у Народном музеју Баргело а у ниши је једна каснија бронзана копија.[3] Овде, по први пут од класичне антике и упадљиво супротно с примјерима из средњовековне умјетности, људско тијело поприма изглед једног самопокретног и функционалног организма, а његов карактер се показује с вјером у сопствену вриједност личности.

Св. Марко, мада стоји у ниши могао би врло лако да се ослободи свог оквира и заузме било које друго мјесто као слободна статуа. Могло би се рећи да је то прва статуа послије антике која је способна да стоји сама за себе и која је у пуном смислу ријечи освојила класични контрапост (од итал. contrapposto, противтежa или слободан стојећи став с ослонцем на једну ногу).[3] Овдје Донатело третира људско тијело као један артикулисан склоп, способан за покретање, док је одјећа (драперија) одвојен и другоразедни елемент, одређен облицима који су под њим а не обрнуто што је био случај у многим средњовјековним дјелима.[3]

Св. Ђорђе, иако носи оклоп, његово тијело и удови свеца-ратника нису укочени, већ еластично извајани.[3] Став је са тежиштем на напријед истурену ногу указујући на спремност за борбу. У десној руци је првобитно држао копље или мач.[3] Уздржаност енергије његовог тијела се огледа и у очима које као да прате непријатеља. Испод његове нише налази се рељефна плоча која приказује херојев највећи подвиг, убијање аждаје.

Бронзани Давид

уреди
 
Давид, око 1430-32. Бронза, висина 158. цм. Народни музеј у Фиренци

Донателов бронзани Давид је једно револуционарано дјело раноренесансног вајарства, прва нага слободностојећа статуа у природној величини од античког доба.[3] У средњем вијеку би сигурно био осуђен као представа паганског идола, мада ни Донателовим савремницима није био сасвим по вољи. Низ година је остао усамљен, једино дјело те врсте. Зашто је умјетник одабрао овај облик да прикаже младог хероја мало је загонетно, тим прије што Давид носи прилично украшене војничке чизме и шешир. И пошто је Давид, у извјесном смислу тек дјелимично одјевен, мање смо склони да питамо шта је са осталим дијеловима одјеће а више зашто уопште има на себи и то што има. Нагота је очигледно његово природно стање, мада на класичну статуу личи само по уравнотеженом контрапосту. Донатело је одабрао за модел полуодраслог дјечака, а не младића као што су грчке атлете, тако да је склоп костура овдје мање обавијен набреклим мишићима, а није ни рашчлањен по узору на класични канон. И поред тога, фигура носи снажан печат класике који свакако не лежи у анатомском савршенству већ у лицу статуе које је лишено било каквог израза емоције.[3]

Галерија

уреди

Откриће 2020

уреди

Године 2020, историчар уметности Ђанлука Амато, у оквиру свог истраживања о дрвеним распећима направљеним између касног тринаестог и прве половине шеснаестог века за његову докторску тезу на Универзитету у Напуљу Федерико II, открио је да је распеће цркве Свети Анђело Лињаја извајао Донатело.

Ово откриће је историјски процењено, с обзиром да је дело припадало Компанији Светог Августина која је била смештена у ораторију поред матичне цркве Светог Анђела Лињаја. Силвија Бенси је извршила рестаураторске радове на распећу.[8][9][10][11]

Референце

уреди
  1. ^ Unknown master, Italian (active late 15th century). „CINQ MAÎTRES DE LA RENAISSANCE FLORENTINE” [Five masters of the Florentine renaissance]. Le Louvre. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 22. 12. 2022.  (Note: historic attribution of this picture to Paolo Uccello is no longer accepted.)
  2. ^ Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Janson 1975, стр. 306–313.
  4. ^ Janson & Fairclough, стр. 306–313.
  5. ^ Rubin, Patricia Lee (јануар 1995). Giorgio Vasari: Art and History. стр. 350. ISBN 9780300049091. 
  6. ^ Walker, Paul Robert (2003). The Feud That Sparked the Renaissance. New York: William Morrow. стр. xi. ISBN 9780061743559. 
  7. ^ Walker, Paul Robert (2003). The Feud That Sparked the Renaissance. New York: William Morrow. стр. 26, 30, 34. ISBN 9780061743559. 
  8. ^ Mugnaini, Olga (2020-03-06). „'Quel crocifisso ligneo è di Donatello', la sensazionale scoperta a Firenze”. La Nazione (на језику: италијански). Приступљено 2020-03-26. 
  9. ^ „Studioso scopre Crocifisso inedito di Donatello”. Adnkronos. Приступљено 2020-03-26. 
  10. ^ Salzano, Marco Pipolo & Guido. „E”. QAeditoria.it – QA turismo cultura & arte (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-26. 
  11. ^ „Crocifisso di Donatello nella chiesa di Legnaia, la storia”. Isolotto Legnaia Firenze (на језику: италијански). 2020-03-06. Приступљено 2020-03-26. 

Литература

уреди
  • Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd изд.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0. 
  • H.W. Janson, The Sculpture of Donatello, 2 vol., (1957), available also in a 1-vol. ed. with fewer illustrations (1963, прештампано 1979), критички каталог са обиљем докумената, извора, и научне литературе до 1955. године
  • Janson, H. W. (1975). „Renesansa, 2. Rana renesansa u Italiji”. Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. 
  • Bonnie A. Bennett and David G. Wilkins, Donatello (1984),
  • John Pope-Hennessy, Italian Renaissance Sculpture, 3rd ed. (1985)
  • Charles Seymour (1966). Sculpture in Italy: 1400 to 1500. ,
  • Avery, Charles, Donatello: An Introduction, New York, 1994.
  • Avery, Charles, Donatello. Catalogo completo delle opere, Firenze 1991.
  • Avery, Charles and McHam, Sarah Blake, "Donatello". Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press. (потребна претплата)
  • Coonin, A. Victor, Donatello and the Dawn of Renaissance Art, Reaktion Books, London, 2019.
  • Greenhalgh, Michael, Donatello and His Sources, Holmes & Meier Pub., 1982.
  • Hartt, Frederick and Wilkins, David G., History of Italian Renaissance Art (7th ed.), Pearson, 2010.
  • Leach, Patricia Ann, Images of Political Triumph: Donatello's Iconography of Heroes, Princeton University Press, 1984.
  • Olson, Roberta J.M., Italian Renaissance Sculpture, 1992, Thames & Hudson (World of Art), ISBN 978-0500202531
  • Randolph, Adrian W.B., Engaging Symbols: Gender, Politics, and Public Art in Fifteenth-Century Florence. Yale University Press, 2002.
  • Vasari, Giorgio, Le vite de' più eccellenti pittori, scultori e architettori Lives of the Most Excellent Painters, Sculptors, and Architects, Firenze 1568, edizione a cura di R. Bettarini e P. Barocchi, Firenze, 1971.
  • Wilson, Carolyn C., Renaissance Small Bronze Sculpture and Associated Decorative Arts, 1983, National Gallery of Art (Washington), ISBN 0894680676
  • "Grove", Charles Avery and Sarah Blake McHam. "Donatello." Grove Art Online. Oxford Art Online. Oxford University Press, accessed June 16, 2015, subscription required
  • Janson, H.W. (1957). The Sculpture of Donatello. Princeton. ISBN 978-0691003177. 
  • Museo Nazionale del Bargello (1985). Omaggio a Donatello, 1386–1986 (на језику: италијански). S.P.E.S. – Studio per Edizioni Scelte. 
  • Poeschke, Joachim (1990). Donatello and his World: Sculpture of the Italian Renaissance. New York. ISBN 978-0810932111. 
  • Sperling, Christine (1992). „Donatello's Bronze 'David' and the Demands of Medici Politics”. The Burlington Magazine. 134 (1069): 218—24. JSTOR 885118. 
  • Sperling, Christine M. (1992). „Donatello's Bronze 'David' and the Demands of Medici Politics” (PDF). The Burlington Magazine. 134 (1069): 218—219. JSTOR 885118. [мртва веза]
  • Crum, Roger J. (1996). „Donatello's Bronze David and the Question of Foreign versus Domestic Tyranny”. Renaissance Studies. 10 (4): 440—450. doi:10.1111/j.1477-4658.1996.tb00364.x. 
  • McHam, Sarah Blake (2001). „Donatello's Bronze David and Judith as Metaphors of Medici Rule in Florence”. Art Bulletin. 83 (1): 32—47. JSTOR 3177189. doi:10.2307/3177189. 
  • Terry, Allie (2009). „Donatello's decapitations and the rhetoric of beheading in Medicean Florence”. Renaissance Studies. 23 (5): 609—638. doi:10.1111/j.1477-4658.2009.00593.x. 

Спољашње везе

уреди
 
Донатело на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Донатело&oldid=28860454”