Иконопоштовање

Иконопоштовања представља теолошко учење цркве утврђено на Седмом Васељенском Сабору, о поштовању икона.

Лука јеванђелист иконопише Богородицу

Основна идеја иконопоштовања, да се приказујући и поштујући приказан лик на икони, остварује веза са самом том личношћу, те се и она на неки начин чини присутном.

Учење о иконопоштовању прихватају православна, римокатоличка и неке протестантске цркве.

Слике Христа, Богородице, светаца и библијских сцена познате су у хришћанству још од II века. До IV века зидови хришћанских цркава били су украшени таквим сликама. Свети Василије Велики, у знак сећања на мученика Варлаама, охрабрује уметнике да осликају подвиге светитеља. Свети Јован Златоуст пише о иконама Мелетија Антиохијског и Теодорета Кирског који се продају у Риму.

Током III века, због активног прогона хришћана иконе су прикривене и веома симболичне. Главна симболичка слика Христа били су Јагње и Риба.

Током VIII века дошло је до појаве иконоборства у Византијском царству, што је кулминирало 726. године забраном употребе икона од стране византијског цара Лава III (717-741), који је издао више едиката против поштовања икона у периоду (726-729). Након вишедеценијских прогона поштоваоца икона спор је коначно решен на Седмом васељенском сабору где је установљен начин поштовања икона и иконоборство осуђено како јерес:

Ми се држимо неизменљиво свих Црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве.

Пошто је то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима: икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама, тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што је то био побожан обичај и у древних (Хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Соф 3,14-15; Вар 3,13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују Црквена предања и измишљају неку новину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног крста или живописање икона или свете мошти мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су Епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси да се одлуче од Причешћа.

Орос Седмог васељенског сабора

Прве недеље Часнога поста, слави се као Недеља православља као спомен на Седми васељенски сабор, одржан у Никеји 787. године кад је, закључцима овога сабора, означена победа над иконоборством и поновно успостављање иконопоштовања.