Јединствена Русија
Сверуска политичка партија „Јединствена Русија” (рус. Всероссийская политическая партия „Единая Россия”) је политичка странка великог шатора у Руској Федерацији, која окупља најразличитије политичке струје под један шатор. Њен председник је Димитриј Медведев.
Јединствена Русија Единая Россия | |
|---|---|
 | |
| Вођа | Дмитриј Медведев |
| Генерални секретар | Андреј Турчак |
| Оснивачи | Сергеј Шојгу Минтимер Шајмијев Јуриј Лушков |
| Парламентарни лидер | Сергеј Неверов |
| Председник Русије | Владимир Путин |
| Коалиција | Сверуски народни фронт |
| Основана | 1. децембар 2001. год. |
| Претходник | Јединство Отаџбина — Сва Русија Наш дом — Русија |
| Седиште | Москва Русија |
| Млади огранак | Млада гарда Јединствене Русије |
| Број чланова (2013) | 2.073.772 |
| Идеологија | руски национализам конзервативизам етатизам |
| Политичка позиција | велики шатор |
| Религија | православље |
| Боје | плава |
| Државна дума | 324 / 450 |
| Регионални Парламенти Руске Федерације | 2.849 / 3.980 |
| Гувернери Русије | 55 / 85 |
| Веб-сајт | |
| er | |
Основана је 1. децембра 2001. уједињењем странака Јединство Сергеја Шојгуа, Отаџбина Јурија Лушкова и Јевгенија Примакова, те Целе Русије Минтимера Шајмијева под именом Сверуска партија „Јединство и отаџбина — Јединствена Русија”.
Јединствена Русија подржава политику актуелног председника Владимира Путина. Иако није званични лидер Јединствене Русије нити члан странке, Путин делује као њен де факто лидер.[1] Странка је достигла врхунац подршке на парламентарним изборима 2007. године са 64,3% гласова, док је последњих година забележила пад подршке[2]. Иидеологија странке је недоследна, али обухвата одређене политичаре и званичнике,[3] који имају различите политичке ставове и подржавају Путина.[4] Странка се углавном обраћа симпатизерима Владимира Путина и неидеолошким гласачима,[5][6] а политиколози је често класификују као „странку великог шатора“[7][8][9] или као „странку власти“.[10][11] Године 2009. странка је прогласила руски конзервативизам за званичну идеологију странке.[12][13]
На логотипу партије налази се медвед. По томе се чланови партије називају медведима.
Изборни резултати уреди
Парламентарни избори уреди
| Изборни резултати | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Гласови | % | Посланици | Лидер | Парламент | ||
| 2003. | 22.766.294 | 37.57% | 220 / 450
|
Борис Гризлов | Владајући | ||
| 2007. | 44.714.241 | 64% | 315 / 450
|
Владимир Путин | Владајући | ||
| 2011. | 32.379.135 | 49.32% | 238 / 450
|
Дмитриј Медведев | Владајући | ||
| 2016. | 28.271.600 | 54.20% | 343 / 450
|
Дмитриј Медведев | Владајући | ||
| 2021. | 28.064.258 | 49.82% | 324 / 450
|
Сергеј Шојгу | Владајући | ||
Референце уреди
- ^ „Песков: Путин – лидер «Единой России»”. Телеканал «Красная Линия» (на језику: руски). Приступљено 2022-06-07.
- ^ Times, The Moscow (2021-03-11). „Support for Russia's Ruling Party Drops to Pre-Crimea Low – Poll”. The Moscow Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-07.
- ^ Roberts, S. P. (2012). Putin's United Russia Party. Routledge Series on Russian and East European Studies. Routledge. стр. 189. ISBN 9781136588334.
- ^ Way, Lucan (2010), „Resistance to Contagion: Sources of Authoritarian Stability in the Former Soviet Union”, Democracy and Authoritarianism in the Postcommunist World, Cambridge University Press, стр. 246—247
- ^ „Russia's Party Problem: United Russia, Putin, and the Fate of Democracy in Russia | Wilson Center”. www.wilsoncenter.org (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-12.
- ^ Hutcheson, Derek S. (2010). Political marketing techniques in Russia. Global Political Marketing. Routledge. стр. 225.
- ^ Sakwa, Richard (2011). The Crisis of Russian Democracy: The Dual State, Factionalism and the Medvedev Succession. Cambridge University Press. стр. 217–218.
- ^ Bodrunova, Svetlana S.; Litvinenko, Anna A. (2013). New media and political protest: The formation of a public counter-sphere in Russia, 2008–12. Russia's Changing Economic and Political Regimes: The Putin years and afterwards. Routledge. стр. 29—65, at p. 35.
- ^ Rose, Richard (2009). Understanding Post-Communist Transformation: A bottom up approach. Routledge. стр. 131.
- ^ Compare: Remington, Thomas (2013). Patronage and the Party of Power: President—Parliament Relations under Vladimir Putin. Power and Policy in Putin's Russia. Routledge. стр. 106. ISBN 9781317989943. Приступљено 22. 8. 2016. „The party of power in Russia has not achieved ... single-minded mastery of the power and wealth associated with the control of patronage. The party is united only in its support for and dependence on the Kremlin; it is divided when its principal clients take opposing sides. ... United Russia is not a programmatic party, but a mechanism for extracting rents and distributing patronage. ... In Russia, the party is the creature of the presidency. ... [T]he construction of a lasting party of power such as united Russia requires a sustained commitment on the part of the authorities, one which president Putin has been willing to undertake. ... [T]he concerted effort by President Putin's administration to build up a lasting party of power is a significant development in post-1993 Russian politics ... .”
- ^ Moraski, Bryon J. (2013). The Duma's electoral system: Lessons in endogeneity. Routledge Handbook of Russian Politics and Society. Routledge. стр. 109. ISBN 9781136641022. Приступљено 22. 8. 2016. „With the March 2000 election of President Vladimir Putin, ... the suspicion was that ... institutional changes 'could resurrect a system dominated by a single "party of power"' (McFaul 2000, 30). ... Still, Russia's electoral system remained largely unchanged for the 2003 Duma election, although the results certainly fuelled speculation that a dominant-party-state had begun to emerge. ... With the union of Fatherland-All Russia and Unity, Russia's party of power had changed once again, this time emerging as United Russia. The 2003 Duma election provided some evidence that the electoral system was working in the party of power's favour.”
- ^ Mezhuev, Boris V. (2013). Democracy in Russia: Problems of Legitimacy. Power and Legitimacy—Challenges from Russia. Routledge. стр. 115.
- ^ White, Stephen (2011). Understanding Russian Politics
. Cambridge University Press. стр. 362.
