Битка на Морави (1191)
Битка на Морави се по свему судећи одиграла у јесен 1191. године код Јужне Мораве. Војска византијског цара Исака II Анђела поразила је снаге великог жупана Стефана Немање и повратила Ниш, као и главни пут према тврђави Равно, Браничеву и Београду. Немања је признао византијску царску власт, а мир је потврђен државним браком између Немањиног средњег сина Стефана Првовенчаног и византијске принцезе.
| Битка на Морави | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део [[]] | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Рашка | Византија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Стефан Немања | Исак II Анђел | ||||||
Догађаји који су претходили бици на Морави уреди
Након сусрета Фридриха Барбаросе и Стефана Немање у Нишу 27.07.1189. год. Крсташка војска је наставила напредовање ка Сардици (данашња Софија) и Хадријанопољу (Једрене) , а иза ње је наступао Немања са својом војском, настављајући освајања византијске територије. Након освајања Хадријанопоља и припреме за опсаду Цариграда, византијски цар Исак II, склопио је примирје са Барбаросом. Примирје је омогућило Исаку II да се припреми за напад на Стефана Немању и Бугарску.[2]
Битка уреди
Битка се одиграла у јесен 1190. године, у подручју око Јужне Мораве. Стефан Немања је предводио српску војску, а Исак II Анђел византијску војску. Византијска војска је без већих проблема поразила српску војску, а онда наставила са пустошењем српских крајева. Византијска војска је до темеља срушила град из кога је Стефан кренуо у битку (недалеко од Куршумлије)[3]. Немања се није предао већ се повукао у планине и наставио са повременим нападима. То је условило да цар Исак затражи преговоре о миру [1]. О самом току битке постоји веома мало записа.
Догађаји који су уследили након битке уреди
Стефан Немања је морао да одустане од великог дела својих освајања, источно од реке Велике Мораве и Јужне Мораве (Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби, Скопље, Ниш, Равно и контролу над римским војним путем), и призна Византијског цара за врховну власт, а цар га за узврат признаје за Великог жупана.[1] И поред пораза српске војске Стефан Немања је сачувао већину територија. Током склапања мира је уговорен и брак између Стефановог сина Стефана Немањића, касније Првовенчаног, и принцезе Евдокије Ангелине, кћерке Алексија III Анђела, брата тадашњег византијског цара Исака II Анђела. Априла 1195. у Византији је дошло до преврата којим је на престо дошао Алексије III и тако је Стефан Немањић постао зет византијског цара.[4] Ово је био последњи сукоб Византије и Рашке, након чега је Рашка ушла у Византијски комонвелт. Алексеј III, по доласку на престо, доделио је Стефану високо достојанство - севастократор, које је по рангу било одмах после цара и деспота.[5]
Занимљивости уреди
Битка је екранизована у серији Немањићи — рађање краљевине.
Референце уреди
- ^ а б в Byzantine Battles: Battle of Morava
- ^ Владимир Ћоровић, Историја српског народа (рукопис из 1941)
- ^ Владимир Ћоровић, Историја српског народа Beograd 2001. Internet izdanje (www.rastko.rs)
- ^ Свети Сава - Историјска Библиотека
- ^ Душан-Т-Батаковић-Нова-историја-српског-народа
Литература уреди
- Неколико запажања о бици на Морави (Ивана Коматина, Историјски институт, 2020.)
- Душан Батаковић: Нова историја српског народа (страна 16)
- Владимир Ћоровић, Историја српског народа (рукопис из 1941)
 | Овај чланак везан за историју Србије је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |