Марко Драговић
Марко Драговић (Велестово, 22. август 1852 — Цетиње, 19. септембар 1918) био је српски историчар и просвјетни радник из Црне Горе.
| Марко Драговић | |
|---|---|
 Марко Драговић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. март 1845. |
| Место рођења | Велестово, Књажевина Црна Гора |
| Датум смрти | 19. септембар 1918. (66 год.) |
| Место смрти | Цетиње, Краљевина Црна Гора |
Живот уреди
Његова мајка Крстиња је била ћерка Јована Јововића из Марковине, коме су браћа од стрица били поп Мило и поп Лука Јововић. Брат Марка Драговића је био Живко Драговић, српски писац, професор и политичар. Та фамилија је дала још познатих и утицајних личности. Са једанаест година долази на Цетиње. Након основне школе завршио је Богословију, 1869- 1872., као прва генерција те Богословије. По завршетку Цетињске богословије радио је као учитељ у Његушима и Брчелима (1871.-1876.). Био је члан друштва Црногорски борац и почео сарађивати у листу Црногорац 1872. У доба херцеговачког устанка (1875.) и црногорско-турског рата (1876.-1878.) дописник је Милетићеве Заставе. Године 1878. отишао је на школовање у петроградску Духовну академију, коју завршава 1882. године. Након тога одлази у Србију, али је режим Обреновића нерадо гледао на њега, па је из Србије протјеран. Исте 1882. године се вратио у Црну Гору и 1884. је постављен за секретара Министарства просвјете и црквених послова. Истовремено је обављао послове главног надзорника Књажевског питомачког завода. Био је један од чланова утемељача Српског археолошког друштва 1883. године.[1] За дописног члана Српског ученог друштва изабран је 1885. Почасни члан и дописник СКА постао је 1891. Године 1892. прешао је у Улцињ гдје је радио као секретар Окружног суда. У Улцињу је био 1902. предсједник улцињске Читаонице. Од 1907. радио је као професор новоосноване Гимназије у Подгорици. Пензионисан је 1911. по сопственој жељи и од тада је живио на Цетињу. Уређивао је Општински гласник (1914.) и неколико бројева Вјесника (1915.). Посљедње године живота је провео у неимаштини. Због опонирања краљу Николи четири године је робијао на острву Грможур.[2]
Иако није стекао формално образовање историчара, Драговић се са великом преданошћу посветио изучавању историје и својим радовима, који су често имали пионирски карактер, знатно подигао ниво историјских сазнања о Црној Гори. Од посебног је значаја његов рад на издавању извора које је претежно прикупио током свог школовања у Москви и Петрограду или током истраживања по Црној Гори и Боки которској. Архивска грађа коју је Драговић објављивао, било самостално било као додатак уз монографије и расправе, није лишена недостатака који су проистекли из недовољног познавања принципа објављивања историјских извора или критеријума у одабирању докумената. Ипак и поред тих недостатака Драговићева издања и даље представљају важан ослонац за истраживаче историје Црне Горе, почев од доба Црнојевића па све до друге половине 19. вијека. Драговић је био поклоник критичког сагледавања прошлости и написао је неколико мањих прилога из историје Црне Горе. У својим радовима он није успјео да разријеши ниједно од крупних питања историје Црне Горе, али је дао подстицај бављењу широким опсегом тема, односно свим видовима људске дјелатности у прошлости, заснивајући своја истраживања не само на историјским изворима већ и на народном предању. Своје најважније радове објавио је у Гласнику Српског ученог друштва, Споменику и Старинама ЈАЗУ али је велики дио његовог научног опуса расут у бројним локалним црногорским часописима и стога су тешко доступни истраживачима.
Драговић је такође и пионир организованог рада на систематском прикупљању разноврсне грађе за упознавање историје Црне Горе. Тај посао отпочео је описивањем материјалних остатака и старих рукописних књига и издавањем Упутства за сакупљање материјала за повијест и земљопис Црне Горе (1884). Један је и од првих издавача радова о Црној Гори али је због немогућности да ради у богатим књижничким фондовима, успјео да објави само парцијалне пописе дијела која су се бавила Црном Гором, што је био само скроман преглед онога што је о Црној Гори до тада написано. Оставио је велику рукописну заоставштину из које су након његове смрти објављена само два рада.[3]
Одабрана дјела уреди
- Материјали за историју Црне Горе владике Петра I (1804.—1815), Гласник СУД 55 (1884).
- Митрополит Василије Петровић — Његош или Историја Црне Горе од 1750. до 1766. године, Цетиње (1884).
- Крусовољ књаза и господара црногорскога Ивана Црнојевића на Цетиње 1485,, Нови Сад (1886).
- Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена, Старине ЈАЗУ, књ. 19. (1887).[4]
- Борба Црногораца са Турцима око превласти над Граховом (1837.—1852), Старине ЈАЗУ 20 (1888).
- Русија и Црна гора од 1780. до 1790., Гласник СУД 72 (1891).
- Материјали за историју Црне Горе из времена владике Петра II (1838.—1847), Гласник СУД 73 (1892).
- Покушај за библиографију о Црној Гори, Цетиње (1892).
- Документи о Шћепану маломе, Споменик 22 (1893).
- Материјали за историју Црне Горе времена митрополита Данила, Саве и Василија Петровића, Споменик 25 (1895).
- Прилози за историју Црне Горе и Боке Которске почетком XIX стољећа из петроградского државнога архива (1800.—1816), Споменик 31 (1898).
- Потурчењаци у Црној Гори, Цетиње 1931.
- Историја Црне Горе, први дио, Цетиње 1935.
Извори уреди
- ^ Аноним (1884). „Чланови Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 7.
- ^ Јововић, Васиљ (2023). Светигора, бр. 317., Драговићи Живко и Марко - Ппросвјетне прилике у Црној Гори у другој половини 19. и почетком 20. вијека. Цетиње: Светигора. стр. 20, 21, 22.
- ^ Бубало, Ђорђе (1997). Енциклопедија српске историографије, Марко Драговић. Београд. стр. 358.
- ^ Драговић, Марко (1887). Старине, књ. 19., Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена. Загреб: ЈАЗУ. стр. 251.