Православље, Аутократија и Националност
Православље, Аутократија и Националност (рус. Правосла́вие, самодержа́вие, наро́дность, Pravoslávie, samoderzhávie, naródnost'), такође познат као званична националност,[1][2] је била доминантна империјална идеолошка доктрина руског цара Николаја I. Доктрина је тражила царско јединство под православним хришћанством и апсолутном влашћу цара, док је истовремено потискивала идеје које су се сматрале деструктивним за такво јединство. Следио је шири европски реакционарни тренд који је тежио да обнови и одбрани политичке институције које су збачене у Наполеоновим ратовима.[3]
.jpg)
„Тријаду“ званичне националности првобитно је предложио министар просвете Сергеј Уваров у свом циркуларном писму од 2. априла 1833.[4] упућеном просветним радницима.[5] Убрзо су га прихватили Николај и његов естаблишмент и стекао је широко јавно признање, гласно подржан од интелектуалаца као што су Михаил Погодин,[6] Фјодор Тјучев,[7] и Николај Гогољ.[7]
Критичари те политике видели су овај принцип као позив на русификацију. Ипак, сама чињеница постојање ове идеолошке доктрине, као прве руске државне политичке идеологије од 16. века, [5] је указивала на брзу транзицију нације ка модерности.[8]
Историјат уреди
Сергеј Уваров, министар просвете и председник Руске академије наука од 1818. године, такође је био писац, научник и повремено је сматран слободним мислиоцем. Ипак, са променом унутрашње политике, лако се прилагодио пооштреном режиму.[1]
Према теорији Уварова, руски народ је био веома религиозан и одан цару, православној вери и самодржављу као безусловним основама постојања Русије. Народност (националност) је неопходност праћења независне националне традиције и борбе против страног утицаја. Теорија је говорила да је неопходно одбацити западњачке идеје – слободу мишљења, слободу личности, индивидуализам и рационализам – које су православни јерарси сматрали опасним и бунтовним. Шеф руске политичке полиције (III одељење Личне канцеларије Његовог Величанства) А. Бенкендорф је написао да је „прошлост Русије била дивна, садашњост је сјајна, а будућност је изнад свих снова“. Ова три концепта сматрана су „зидовима стубова“ Руске империје. Уваровљева тријада је била прва експлицитна изјава владине идеологије у руској историји од 16. века.[5]
Садржај уреди
Три компоненте Уваровљеве тријаде биле су
- Православље: православно хришћанство и заштита Руске православне цркве .
- Аутократија: безусловна лојалност кући Романових у замену за патерналистичку заштиту свих друштвених поседа .
- Националност: На руском Narodnost се може дефинисати као „верност посебном културном наслеђу Русије“ и поштовање „тежњи обичних људи“.[9] Такође је преведен као национални дух,[10] и популизам.[11] Пре него што га је усвојио Николај I, narodnost је био централно начело руских романтичарских писаца, руски израз принципа који се чешће назива романтичним национализмом.[12]
Редослед три дела тријаде остао је фиксиран у свим околностима чак и када су се саме речи промениле: војни питомци су упућени да буду „хришћани, одани поданици и Руси“; заједнички јавни мото под називом „За веру, цара и отаџбину“.[7]
Тријада је инхерентно била неуравнотежена у корист централизоване аутократије. Руска православна црква је била осиромашена и неспособна да буде самостална политичка снага.[13] Влада је остала опрезна према било којој филозофији, укључујући теологију.[7] Националност, кроз оснаживање народа, није била избор од самог почетка и постала је још мање вероватна након што су страшне националистичке револуције 1848. „свеле Николу у стање готово кататонског страха“.[14] То је такође било усмерено против све веће улоге балтичких Немаца у систему власти; због чега су неки прешли у православље, али су задржали своју засебну етничку припадност.
Јавни пријем уреди
Штампа, цензурисана од стране државе, жељно је прихватила нову доктрину и њоме је доминирала све до краја Николајеве владавине.[15] Степан Шевирјов, уредник Moskvityanin часописа, тврдио је да „чак и да смо одабрали неке неизбежне мрље са Запада, ми смо, с друге стране, сачували у себи, у њиховој чистоти, три основна осећања која садрже семе и гаранцију нашег будућег развоја“.[15]
Словенофили су, посебно, прихватили антиевропски, патерналистички аспект доктрине. Михаил Погодин је објаснио патерналистичку, мирољубиву природу аутократије коју виде словенофили: „тајна руске историје, тајна коју ниједан западни мудрац није у стању да схвати: руска историја увек приказује Русију као једну породицу у којој је владар отац и поданици су деца. Отац задржава пуну власт над децом док им дозвољава пуну слободу... не може бити сумње, нема издаје; њихову судбину, њихову срећу, њихов мир деле заједнички. То је тачно у односу на државу у целини..."[6]
Николај Надеждин, који је у почетку заступао западњачки, шелинговски појам националности, радикално се предомислио у корист званичне националности након афере Чадајев (1837). Он пише да се „националност увек састојала од љубави према цару и послушности, и која би у будућности сама по себи, на запрепашћење Европе, требало да покаже бриљантну лекцију о томе како из светог јединства аутократије мора произаћи узорно и сјајно национално просвећење..."[16]
Николај Гогољ је у свом завршном делу Изабрани одломци из преписке са пријатељима (1847) проширио службену националност на односе између земљопоседника и кметова: „Учините да [кметови] јасно виде да у свему што се њих тиче поступате по вољи Божијој. а не у складу са неким европским или другим маштаријама на своју руку“.[17]
Поређења са путинизмом уреди
Бројни коментатори су упоредили идеологију Владимира Путина, владара Русије од 1999. године, са доктрином православља, аутократије и националности.[18][19][20][21][22] Фејт Хилис са Универзитета у Чикагу тврди да Путин „жели да реконструише Руско царство и његове идеолошк водиље, које су биле православље, аутократија и националност – осим сада, под влашћу веома софистициране полицијске државе“.[23][24] Стен Грант са Универзитета Чарлс Стурт тврди да то „остаје Путинова визија данас. Црква и држава су нераздвојни. Поглавар руског православља, патријарх Кирил, назвао је Путина „чудом Божијим“.[25]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б Riasanovsky, стр. 132
- ^ Nationality in this context starts with a capital letter to differentiate it from nationality/narodnost as one of its three parts
- ^ Riasanovsky, стр. 133
- ^ Date as in Riasanovsky, p. 132
- ^ а б в Hosking, стр. 146
- ^ а б Riasanovsky, стр. 138–39
- ^ а б в г Riasanovsky, стр. 135
- ^ Hoffmann, Kotsonis, p. 54
- ^ „Narodnost”. Britannica. Приступљено 6. 8. 2022.
- ^ Hutchings, Stephen C. (2004). Russian Literary Culture in the Camera Age: The Word as Image
. Routledge. стр. 86. ISBN 041530668X.
- ^ Thompson, Ewa M. (1991). The Search for Self-definition in Russian Literature. John Benjamins Publishing Company. стр. 98.
- ^ O. I. Senkovskii and Romantic Empire
- ^ Hosking, стр. 147
- ^ Hosking, стр. 149
- ^ а б Riasanovsky, стр. 134
- ^ Hoffmann, Kotsonis, p. 55
- ^ Riasanovsky, стр. 136
- ^ „The missing piece about Putin and Ukraine”.
- ^ „Putting Putin's false history of Ukraine into perspective”. 21. 3. 2022.
- ^ „Putin Stumps for the Orthodox Church in a Film Celebrating the Kievan Rus Anniversary”. The Atlantic. 29. 7. 2013.
- ^ Review by Anders Åslund (2020-07-10). „Book review of Putin's People: How the KGB Took Back Russia and Then Took On the West by Catherine Belton”. The Washington Post. Приступљено 2022-06-11.
- ^ „How Russia Became the Leader of the Global Christian Right”. Politico.
- ^ „How Putin's invasion of Ukraine connects to 19th-century Russian imperialism | University of Chicago News”.
- ^ Cannady, Sean; Kubicek, Paul (1. 1. 2014). „Nationalism and legitimation for authoritarianism: A comparison of Nicholas I and Vladimir Putin”. Journal of Eurasian Studies. 5 (1): 1—9. doi:10.1016/j.euras.2013.11.001.
- ^ „Why Putin's invasion of Ukraine is an utterly modern holy war”. ABC News. 19. 3. 2022.
Литература уреди
- Hoffmann, David Lloyd; Kotsonis, Yanni (2000). Russian modernity: politics, knowledge, practices. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-22599-5.
- Hosking, Geoffrey (1998). Russia: people and empire, 1552-1917 . Harvard University Press. стр. 146. ISBN 978-0-674-78119-1. „Orthodoxy, Autocracy, and Nationality.”
- Riasanovsky, Nicholas V. (2005). Russian identities: a historical survey. Oxford University Press US. ISBN 978-0-19-515650-8.
- Уваров извјештај (на руском)
