Први опијумски рат

Први опијумски рат или Први англо-кинески рат је био рат између Велике Британије и Кине од 1839. до 1842.[1][2] Рат је вођен са циљем да Кина увози британски опијум. Британија је извозила 1,4 милиона килограма опијума у Кину. Тај рат се сматра почетком европске хегемоније према Кини. Конфликт је започео дугу историју кинеске сумњичавости према Западу, што се још увек осећа у Источној Азији.[3]

Први опијумски рат
Део Опијумских ратова
Време3. септембар 183929. август 1842.
Место
Исход Британска победа
Сукобљене стране

Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство

 Династија Ћинг

Позадина Уреди

У 19. веку Европљанима је трговина са Кином била врло уносна. Уносна је била и за кинеске трговце. У Кини су постојала трговачка ограничења, па је међународна трговина била допуштена једино преко Кантона. Због тога није било економично трговати робом мале вредности. Трговина се заснивала на луксузној роби, као што је чај (Кина је извозила за Британију) и сребро, које је Кина увозила. Поред тога значајни су били и неки специјални метали, који су се користили у Кини. Британија је своју валуту заснивала на златном стандарду од 18. века, па је сребро куповала у континенталној Европи, да би снабдевала Кину. То је било прилично скупо за Британију пре демонетаризације сребра у Немачкој 1870. Британци су тражили која би била друга уносна роба за трговину и открили су опијум, који се производио у Британској Индији. Од 1821. до 1837. пет пута се повећао извоз дрога у Кину. Британија је извозила велике количине опијума од 1781. Дрога се производила у Бенгалу и Малви у Индији и продавала се под условом да се продаје британским трговцима за Кину. Целу продају и производњу опијума водила је Британска источноиндијска компанија.

Кинеска влада је уочила да сребро одлази из земље и да је 2 милиона Кинеза постало зависно од дрога. Британци су продавали 1.400 тона опијума Кинезима. Кинези су одлучили да зауставе трговину опијумом. У почетку је изгледало да Кинези имају успеха. Један високо рангирани кинески службеник Лин Зексу је написао писмо британској краљици Викторији упозоравајући на проблем. Лин Зексу је у мају 1839. наредио да се униште све залихе опијума. Међутим британски морнари су се побунили у јулу 1839, уништили су један храм и убили су једнога Кинеза, који их је покушао зауставити. Кинези су тражили морнаре да им суде, а британска влада се позивала на екстратериторијалност, што значи да им само британски судови могу судити. Судио им је британски суд у Кантону и пустио их је.

Кинеска влада је тражила да британски трговци потпишу уговору да неће трговати опијумом и да ако то учине да могу бити осуђени на смрт и да им могу судити кинески судови. Главни британски надгледник трговине са Кином Чарлс Елиот је после тога наредио Британцима да се повуку из Кине и забранио је трговину са Кинезима. Поједини трговци, који нису трговали опијумом били су спремни да потпишу уговор, који су Кинези тражили и на тај начин слабили су Британску трговачку позицију.

Рат Уреди

Припремајући се за рат Британци су 23. августа 1839. заузели Хонгконг. Хонгконг је тада био мање место. Крајем октобра у Кину је стигао брод Томас Котс, који је био власништво квекера, а они нису трговали опијумом. Њихов капетан Смит је веровао да је Чарлс Елиот прекорачио овлаштења забрањујући Британцима трговину са Кином. Да би спречио остале британске бродове да се оглушавју о наређење о престанку трговине са Кином Елиот је наредио блокаду Бисерне реке. Борбе су почеле 3. новембра 1839. када је други један британски брод Ројал Саксон покушао да отплови до Кинеза. Британци су испалили упозоравајући плотун на Ројал Саксон, Кинеска флота се умешала у покушају да заштити британски трговачки брод. Кинески поморски извештај за први дан био је да су остварили велику победу тога дана. Елиот је наредио свим бродовима да се повуку према близини Макауа, међутим трговачким бродовима је више одговарала лука Хонгконга. Ипак следећих дана британска морнарица се показала много бољом и потопили су много кинеских бродова. Елиот је током 1840. молио португалског гевернера Макауа да пусти да истоварују своје бродове у Макауу, а да ће им Британци заузврат добро платити. Гувернер Макауа је одбио јер се плашио да ће Кина да прекине опскрбу Макауа храном и осталим потрепштинама. Кинески цар је 14. јануара 1840. тражио да сви странци у Кини престају да помажу Британце.

Британска влада и Британска источноиндијска компанија су одлучиле да нападну Кантон, а војни трошкови падају на трошак владе. У јуну 1840. стигла је у Квантунг из Сингапура експедициона сила од 15 већих бродова, 4 парне топовњаче и 25 мањих бродова са 4.000 маринаца. Џејмс Бремер је предводио маринце. Бремер је захтевао да кинеска влада надокнади трошкове, које су Британци имали због прекида трговине. Кинези су то одбили, па су Британци напали. Ушће Бисерне реке Кинези су јако добро бранили, па је британска флота кренула северно до Сјамена.

Британци су током 1841. заузели тврђаве, које су браниле ушће Бисерне реке, између Хонгконга и Кантона. До јануара 1842. Британци су контролисали узвишења око Кантона и победили су Кинезе код Нигбоа и код Чингхаја. До средине 1842. Британци су победили Кинезе на ушћу друге велике реке Јангце и заузели су Шангај. Кинеска влада се показала неспособном да се носи са западним силама, било политички, било војно. Рат је завршио у августу 1842. када је Кина потписала први неједнаки споразум, Споразум из Нанкинга.

Споразум Уреди

По споразуму из Нанкинга

Последице Уреди

Лакоћа са којом је Британска источноиндијска компанија победила Кину утицала је на углед Кине и кинеске династије. То је потпуно сигурно довело до Тајпиншког устанка (1850—1864). Успех у рату омогућио је Британцима да наставе трговати опијумом са Кином. Британска влада се још увек није извинила Кини.

Референце Уреди

  1. ^ Rait, Robert S. (1903). The Life and Campaigns of Hugh, First Viscount Gough, Field-Marshal. Volume 1. p. 265.
  2. ^ Makeham 2008, стр. 331
  3. ^ Tsang 2007, стр. 3–13, 29

Литература Уреди

Спољашње везе Уреди