Рајовићи (Рашка)

Рајовићи су српско братство оформљено у брдовитом пределу Рашке у Србији (село Жуњевиће, неформално звано и Рајовиће), негде на прелазу између XVII и XVIII века. Релативно мали проценат чланова братства данас носи презиме Рајовић и има свест о заједничком пореклу, јер је концепт презимена код Срба у Османском царству установљен тек након што је област Рашке ослобођена 1912.

Услед недостатка писаних извора старијих од XX века, породична историја је реконструисана махом из усмене традиције. Примарни извори укључују:

1. „Рашка - антропогеографска истраживања, II део“, етнографски преглед области Рашке, са подацима прикупљаним 1930-их
2. Усмена традиција забележена током једног јединог разговора у Жуњевићу 1990. године.
3. Усмена традиција забележена током низа разговора током 2010/2011. године

У матици, селу Жуњевићу, нема породица које носе презиме Рајовић. Уместо тога, постоји неколико презимена која су установљена по именима предака који су живели у XIX веку. Али село има неформално име Рајовиће, које се међутим постепено губи. Међу члановим братства чији су се преци одселили из Жуњевића крајем XIX века, презиме Рајовић се задржало у неких 80% случајева. Разлог за ово могао би бити следећи: када се појединачна породица одсели у друго место, нема потребе да се у оквиру породице даље врши подела. Али у Жуњевићу, постојала је потреба да се некако изврши подела међу многим људима који су потомци особе која је живела пре неколико векова.

Огромна већина чланова братства дели исту славу (породичног заштитника), Светог Николу (19. децембар). Постоји само један познати случај када је члан братства ушао у породицу своје супруге, задржао презиме Рајовић али усвојио славу своје тазбине. Чланови братства такође обележавају преславу, Пренос моштију светог Николе (22. мај).

Према усменим традицијама, родоначелник Рајо је са великом породичном задругом (према усменој традицији забележеној 1990 седамдесет, према подацима из 1930-их стотину чланова) дошао из црногорског племена Куча. Прво су се населили у селу Синаје код Истока (Метохија). Ту су убрзо „пали на крв“ и прешли у село Кнежевиће јужно од Новог Пазара, потом у суседно село Комине, да би се коначно скрасили у Жуњевићу, на јужним странама планине Јавор које се спуштају према реци Јошаници, око 15 километара јужно од Новог Пазара. Родоначелник Рајо је наводно „намештио“ извор који се према њему дан-данас зове Рајовац. Село је у то време било напуштено, што би могло да датира овај догађај напосредно после Прве или друге Велике сеобе Срба (1690 односно 1737. године).

Као илустрација величине породичне задруге која се доселила, традиција казује да је заједничка кућа имала седморо врата, и да је испред куће на дрвету било обешено звоно које би се користило за позивање на оброк.

Задруга је по свој прилици била многобројна, и сигурно да се брзо повећавала. У области Рашке забележена је народна пословица: „Сачувај ме Боже Србина Рајовића и Турчина Грбовића“. Нејасно је шта ово значи, или су у питању били опасни људи, или су пак били сложни водећи рачуна о рођацима у време када је област била под влашћу Турака и без владавине закона.

Усмена традиција забележена 1990. у Жуњевићу казује да је Рајо имао двојицу синова непознатих имена, док су та двојица синова имали сваки по двојицу синова. Први Рајов син имао је Пауна и Веса, док је други имао Мића и Илију. Четири подргрупе Рајовића у Жуњевићу се по овој четворици називају Пауновићи, Весовићи, Мићовићи и Илићи. Ово још нису презимена, јер свака од ових група даље дели на по неколико презимена. Рачунајући уназад од текуће генерације, добија се да је родоначелник Рајо рођен око 1720. године. Ово се не поклапа са подацима из књиге „Рашка - антропогеографска истраживања, II део“, где се као време насељавања наводи прелазак између XVII и XVIII века.

Постоје недоумице о тачности традиција о досељавању. Да ли би особа у добу када је још увек способна да путује (у питању је XVII или XVIII век) могла да има толико многобројну породицу? Постоји могућност да су оригинални досељеници били у ствари група сродника који имају заједничког претка Раја који је живео и вероватно умро у Црној гори. У племену Кучи у Црној гори (село Убли) постоји заселак Рајовићи. Породица Гољевићи из овог засеока има претка који се звао Рајо. Иста особа ми могла бити предак Рајовића. Ако би се ово показало тачним, то би прецизно лоцирало место у коме су Рајовићи живели у Црној гори, и сроднички повезало Рајовиће и Гољевиће.

Да даље закомпликује ствари, патријарх Српске православне цркве у периоду 1712-1726 био је Мојсије Рајовић, који је према изворима био из области Рашке. Ништа ближе за сада није познато о његовој породици. На појединим документима потписан је као Мојсије Чурла. Ако је патријарх Мојсије био из братства Рајовићз (у том случају вероватно Рајов син ако је Рајовић био по оцу), то би помогло да се прецизније датира време пресељења братства из Црне горе (поједине књиге тврде да је патријарх Мојсије био и рођен у области Рашке, што би померило датирање досељавање више према средини XVII века). Такође. његова два презимена могла би да обезбеде информацију о даљем пореклу Рајовића, повезујући их са тајанственим Чурлама. Потребно је нагласти да се међу данашњим Рајовићима ништа не зна о вези нити са патријархом Мојсијем нити са презименом Чурла.

Све у свему, у Жуњевићу данас постоје четири подгрупе Рајовића, уз неколико изданака на другим местима који потичу с' краја XIX века. За сада, не могу се сви изданци братства повезати са осталим подгрупама.

Предложена листа подгрупа

Пауновићи

Паун (рођен око 1780) је имао тројицу синова

• Ћирко (Ћирковићи у Жуњевићу)
• Филип (Вуловићи у Жуњевићу)
• Јосиф (Јосивљевићи у Жуњевићу)

Весовићи

Весо (рођен око 1780) је имао четворицу синова

• Милутин (Милутиновићи у Жуњевићу)
• Милош (Милошевићи у оближњем селу Знуши)
• Комљен (Комљеновићи у Жуњевићу)
• Панто (изумрли Пантовићи у Жуњевићу, и вероватно Петровићи и изумрли Вукомановићи у Жуњевићу)

Мићовићи

Мићо (рођен око 1780) је имао тројицу синова

• Радосав (Радосављевићи у Жуњевићу)
• Милентије (Милентијевићи у оближњем селу Знуши)
• Маринко, који је имао петорицу синова:

• Славко (Славковићи у Жуњевићу)
• Недељко (Нешковићи и Маринковићи у Жуњевићу)
• Јанко (Рајовићи у селу Кремићу (заселак Драгодањ) у близини Рашке)
• Добрија (без познатих потомака)
• Раденко (без познатих потомака)

Илићи

Илија (рођен око 1780) је имао четворицу синова

• Милан (Милановићи у Жуњевићу)
• Новица (Новичићи у Жуњевићу)
• Милоје (Рајовићи у селу Спанцу у близини града Куршумлије)
• Иван (Рајовићи и Ивановићи у селу Коњуви у близини града Куршумлије)

Стојановићи

Стојан (рођен око 1780) је имао тројицу синова

• Аксентије, који је имао тројицу синова:

• Благоје (Рајовићи у селу Горњем Крњину у близини града Лепосавића)
• Арсеније (Рајовићи у селу Барбатовцу у близини града Куршумлије)
• Никола (без мушког потомства)

• Стефан (Стефановићи у селу Горњем Крњину у близини града Лепосавића), који је имао двојицу синова

• Арсеније
• Вукосав

• Милосав (Милосављевићи у селу Тврђену у близини града Лепосавића), који је имао једног сина

• Гаврило

Неименована подгрупа

Члан братства непознатог имена (рођен око 1780), могуће брат Пауна и Веса, имао је тројицу синова

• Ђорђе (Рајовићи у селу Мала Трнава у близини града Новог Пазара)
• Јован (Јовановићи у селу Мала Трнава у близини града Новог Пазара)
• Секула (Секулићи у селу Кознику у близини града Новог Пазара)

Некласификовани огранци

1. Рајовићи у селу Косурићу у близини града Новог Пазара (најдаљи познати предак звао се Здравко). Према разговору обављеном 2011, неки из групе Илића одсељени су у област где се налази Косуриће, што би могло да ову грану смести у подгрупу Илића. Ово није потврђено од стране других извора. У књизи „Рашка - антропогеографска истраживања, II део“ је забележено да је ова грана имала блиске рођаке у околини града Куршумлије што би могао бити посредан доказ, јер у тамошњим селима Спанце и Коњува живе припадници подгрупе Илића.
2. Рајовићи у селу Доње Гргуре у близини града Куршумлије (најдаљи познати предак звао се Милован, и имао је брата који се звао Јосије а остао је у Жуњевићу). Према једном разговору обављеном 2011. син Милентија, Мићовог сина, Јосиф, имао је брата који се одселио. Ово би могла бити иста особа, али традиција из Жуњевића тврди да је Јосифов брат отишао као момак, док се зна да је Милован дошао у Гргуре са одраслим синовима.
3. Комљеновићи у селу Радошићу у близини града Рашке су досељени из Жуњевића. Осим што имају исто презиме као једно од презимена у Жуњевићу које припада Весовићима, не зна се којој подгрупи припадају.

Литература

• Петар Ж. Петровић, Рашка - антропогеографска проучавања, књига I, Београд, 1984 (са подацима прикупљаним 1930-их)
• Петар Ж. Петровић, Рашка - антропогеографска истраживања, књига II, Нови Пазар, 2010 (са подацима прикупљаним 1930-их)
• Фикрет Себечевац, Селим Шаћировић, Насеља Новопазарског краја, Београд, 1995
• Благоје Павловић, Насеља и миграције становништва општине Лепосавић, Лепосавић, 2003
• Миљан Милошев Јокановић, Племе Кучи - Етничка историја, Подгорица, 2000
• Јован Ердељановић, Племе Кучи у Црној Гори, Српски Етнографски Зборник 8, Београд, 1907
• Радослав Д. Павловић, Становништво и насеља општине Рашка у функцији привредног развоја, Београд, 1995