Отворите главни мени

Ристо Јеремић (Фоча, 18. мај 1869Мостар, 16. септембар 1952, Мостар) био је лекар и први домаћи хирург у тадашњој Босни и Херцеговини, један је од оснивача и првих председника „Просвете“, почасни члан Српског лекарског друштва, члан Научног друштва Босне и Херцеговине и почасни доктор Медицинског факултета у Београду.[1][2]

Ристо Јеремић
Dr Risto Jeremić.jpg
Ристо Јеремић
Датум рођења1869.
Место рођењаФоча
 Аустријско царство
Датум смрти1952.
Место смртиМостар
Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
ПољеХирургија
Познат поПрви домаћи хирург у Босни и Херцеговини

Живот и каријераУреди

Рођен је 18. маја 1869. године у Фочи од оца Јова и мајке Кристе. У родном месту завршио је Српску основну школу. Гимназију је почео учити у Сарајеву, а потом у Дубровнику, где је и матурирао 29. јула 1889. године.

Студије медицине започео је у Бечу, а завршио у Грацу, где је дипломирао 1897. године. За доктора целокупне медицине промовисан је 1898. године.

Још као студент, током семестралног распуста, у Фочи је 1892. године прво је покушао основање Српског гимнастичарског друштва „Фочански соко“ (забрањеног од стране аустругарских власти), као претечу Српског сокола, годину дана касније основао је Трезвењачко друштво „Побратимство“. Ово удружење је деловало више од четири деценије и било узор за оснивање низа сличних антиалкохоличарских друштава на простору Балканског полуострва.

По завршетку студија, радио је у Земаљској болници у Сарајеву, прво као стажиста, а затим као секударни и окружни лекар.

Специјализацију из области хирургије, усавршавао се код Јозефа Прајндлсбергера (Josef Preindlsberger, 1864 – 1938), који је у то време службовао у Сарајеву и тако постао први домаћи хирург са простора ондашње Босне и Херцеговина.

С почетка 20. века био је један од покретача и оснивача Српског просветног и културног друштва „Просвјета“ у Сарајеву, чији је био председник у периоду 1903—1904. године. Од 1904. године до Првог светског рата био је шеф Хирушког одељења Болнице у Тузли. У том граду је у међувремену подигао санаторијум у којем је отворио врата свим пацијентима без обзира на њихово имовинско стање.

Након Сарајевског атентата заједно са бројним слободоумним и угледним српским првацима, лишен је слободе и суђен на такозваном „Велеиздајничком процесу у Бања Луци“, због својих националних идеја и и због веза са „Народном одбраном“. Осуђен је на три године затвора. Амнестијом цара Карла пуштен је на слободу 1917. године.

Након Првог светског рата кратко је радио у Тузли, да би почетком 1919. године, прешао је у Сарајево, где је четири године био директор Земаљске болнице, која је у време његовог управљања преименована у Државну болницу.

Од 1923. до 1934. године радио је у Суботици као шефа Санитета у Дирекцији државне железнице. У том граду једно време предавао је судску медицину на Правном факултету.

Преминуо је 16. септембра 1952. у Мостару, где је и сахрањен.

ДелоУреди

Научно - истраживачким радом започео се бавити од 1904. године. Склапање познанства са Јованом Цвијићем на хируршком конгресу у Београду 1911. утицало је на проширивање научних интересовања па је др Јеремић започео са прикупљањем и објављивањем материјала о пореклу становништва тузланског краја. Накако истовремено започео је и истраживачки рад у области историје здравствене културе и медицине у југословенским земљама.

Објавио је 15 научних и стручних књига и више од 70 чланака из области медицине, здравствене културе, фармације, етнологије, антропологије, историје, географије и језика.

Промовисан је за почасног доктора Београдског универзитета 22. децембра 1937. године. Ово велико признање добио је након 40 година од стицања дипломе лекара опште медицине у Грацу.

Током Другог светског рата био је један од потпредседнинка Централног националног комитета, а након рата изабран је за почасног председник Српског лекарског друштва са седиштем у Београду. Године 1952. године постао је члан Научног друштва Босне и Херцеговине.

Након пензионисања дошао је у Београд и у Централном хигијенском заводу био је хонорарно ангажован као експерт за историју медицине.[3] У оквиру Социјално-медицинског одељења ЦХЗ 1937. године је формирао Медико-историјски музеј, први музеј. историје медицине у Србији.[4]

Након вишегодишњих истраживања историје здравствене културе у архивима Дубровника, Сремских Карловаца, Славонског брода и Земуна, др Јеремић је објавио неколико монографија, међу којима је вредна „Библиографија српске здравствене књижевности 1757 — 1918”, коју је објавило Српско лекарско друштво 1947. године.[5]

БиблиографијаУреди

  • „Прилози историји здравствене културе Војводства Србије“
  • Библиографија српске здравствене књижевности 1757 — 1918. године

ИзвориУреди

  1. ^ Владимир Станојевић, „Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва – др Ристо Јеремић“, 190-193.
  2. ^ Стефановић, Станоје и сар., ур. Педесет година Медицинског факултета Универзитета у Београду 1920–1970. Београд: Галеника, Фармацеутско- хемијска индустрија, 1970.
  3. ^ Vasiljević, Jelena. „Osnivanje Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu i njegov rad u periodu između: dva rata (1919–1941)“. U Zbornik radova Dvanaestog naučnog sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Beograd: Naučno društvo za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, (1964), стр. 131-138.
  4. ^ Станојевић, Владимир. „Медицински музеј Српског лекарског друштва“. Весник – тромесечни билтен Музејско-конзерваторског друштва НРС 18 (1955): 4-7.
  5. ^ Владимир Станојевић, „Ликови и дела истакнутих лекара у Србији пре оснивања Српског лекарског друштва – др Ристо Јеремић“, стр. 193.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди