Розе глас или ружичасти глас (енгл. Pink vote) односи се на права гејева и лезбејки да гласају. Стога, розе глас се односи на сваки глас гејева или лезбејки на гласањима. Овај концепт је најраспрострањенији у Великој Британији, али се такође раширио по САД и Канади, као и многим другим државама као што су Јужна Африка и Аустралија. Такође, постоје друштвено-политички покрети и политичке групе које су оформили ЛГБТ људи, а који су повезани са политичким странкама.

Уједињено КраљевствоУреди

Према Канцеларији за националну статистику, 1.00% укупне популације Уједињеног Краљевства је хомосексуално, па стога 480.000 људи сматра себе гејем или лезбејком.[1]

Политичке странке у Британији сада циљају на корпус розе гласова и труде се да убеде хомосексуалну заједницу да гласа за њих.[2][3][4]

Значај розе гласа се значајно повећао са променом времена. Чарлс Кенеди из Либералних демократа промовисао је "розе глас", а чак је и обећавао пакет за унапређење хомосексуалних права.[5] Чак су и премијер и вођа конзервативаца чинили акције како би добили розе гласове три милиона британских гласача.[6]

Сједињене Америчке ДржавеУреди

Према резултатима истраживања Галупа, интервјуисани Американци су проценили да је геј популација у САД око 20% укупне популације, мада су праве бројке процењене на око 10% или мање.[7] Овај проценат игра велику улогу у изборима и политичке странке чине све да прикупе те розе гласаче.[8][9] Стоунвол демократе (повезани са Демократском странком) и Брвнарски републиканци (повезани са Републиканском странком) су две највеће америчке политичке групе које се баве проблемима права ЛГБТ особа у политици.

Промена временаУреди

Са видљивим ефектом розе гласа у Британији, канадски политички сценарио је такође дошао до политике розе гласа.[10] Ова нова идеја је такође била тема дебате у аустралијском политичком систему.[11]

Постоје државе као што је Јужна Африка, где розе глас тек треба да добије на значају, а хомосексуална заједница тек треба да добије значај у изборима.[12]

Недавне анкете ЛГБТ гласача откриле су да су гласачке навике квир људи комплексније него што се то раније мислило.[13]

У фокусуУреди

Постојале су дебате око значаја које имају розе гласови и њихово постојање у политици.[14] Упркос њима, розе гласови су чак стигли и до Оскара.[9]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ bbc (23. 9. 2010). „UK gay, lesbian and bisexual population revealed”. BBC News. 
  2. ^ independent (4. 7. 2009). „Battle for pink vote gets poisonous”. The Independent. London. 
  3. ^ guardian (6. 7. 2009). „Why Tories are winning the pink vote”. The Guardian. London. 
  4. ^ telegraph (26. 2. 2004). „Howard to woo 'pink vote' at gay summit”. The Daily Telegraph. London. 
  5. ^ independent (6. 3. 2001). „Kennedy woos the 'pink vote' with pledge to extend gay rights”. The Independent. London. 
  6. ^ thesun (4. 7. 2009). „Leaders fight for the pink vote”. The Sun. London. 
  7. ^ gallup. „Percentage of Homosexual Population”. 
  8. ^ The Advocate. Kerry Plans for Gay America. 
  9. 9,0 9,1 guardian (24. 2. 2006). „The pink vote”. The Guardian. London. 
  10. ^ nationalpost. „Kelly McParland: Harper could take a cue from Cameron on Pride”. Архивирано из оригинала на датум 19. 07. 2009. Приступљено 14. 06. 2019. 
  11. ^ onlineopinion. „The new pink vote”. 
  12. ^ timeslive. „Pink vote still up for grabs”. 
  13. ^ Huneke, Samuel (27. 1. 2017). „Queering the Vote”. LA Review of Books. 
  14. ^ guardian (26. 3. 2004). „Can you be pink and true blue?”. The Guardian. London. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди