Кит Руперт Мердок (енгл. Keith Rupert Murdoch; рођен 11. марта 1931. године у Аустралији) је аустралијско-амерички медијски магнат и директор, менаџер и један од главних акционара Њуз корпорације.[3] Преко своје компаније Њез Корп, он је власник стотина локалних, националних и међународних издавачких кућа широм света, укључујући УК (Сан и Тајмс), Аустралију (Дејли Телеграф, Хералд Сан и Аустралијан) , у САД (Вал Стрит Џурнал и Њујорк Пост), издавач књига Харпер Колинс и телевизијски канали Скај Њуз Аустралија и Фокс Њуз (преко Фокс корпорације). Такође је био власник Скаја (до 2018), 21. Сенчури Фокса (до 2019), и сада угашених News of the World.

Руперт Мердок
Руперт Мердок
Пуно имеКит Руперт Мердок
Име по рођењуKeith Rupert Murdoch
Датум рођења(1931-03-11)11. март 1931.
Место рођењаМелбурнАустралија
ДржављанствоАустралијско (1931–1985)
Америчко (натурализован 1985)[а]
ЗанимањеПредседник и извршни директор компаније Њуз корпорација (1980–2013)
Извршни председник Њуз Корпа (2013–садашњост)
Председник и извршни директор 21. Сенчури Фокса (2013–2015)
Извршни копредседник 21. Сенчури Фокса (2015–2019)
Вршилац дужности извршног директора Фокс Њуза (2016–2018)
Председник Фокс Њуза (2016–2019)
Председник Фокс корпорације (2019–садашњост)
Нето вредностРастUS$21,9 милијарди (фебруар 2021)[1]
НаградеКомпањон Aустралијског реда (1984)[2]

Након очеве смрти 1952. године, Мердок је преузео вођење часописа The News, малих новина у Аделаиди у власништву његовог оца. Педесетих и шездесетих година Мердок је купио бројне новине у Аустралији и на Новом Зеланду, пре него што се проширио у Уједињено Краљевство 1969. године, преузевши News of the World, чему је следио The Sun. Године 1974, Мердок се преселио у Њујорк, да би се проширио на америчко тржиште; међутим, задржао је интересе у Аустралији и Британији. Године 1981, Мердок је купио The Times, своје прве британске новине великог формата, и 1985. године постао је натурализовани амерички држављанин, одричући се аустралијског држављанства, како би задовољио законски услов за власништво америчке телевизијске мреже.[4][5][6]

Године 1986, жељан да усвоји новије технологије електронског издавања, Мердок је консолидовао своје штампарске операције у Великој Британији у Лондону, изазивајући жестоке индустријске спорове. Његова холдинг компанија Њуз корпорација купила је компаније Twentieth Century Fox (1985), HarperCollins (1989),[7] и The Wall Street Journal (2007). Мердок је формирао британску радиодифузиону компанију BSkyB 1990. године, а током 1990-их проширио се на азијске мреже и јужноамеричку телевизију. До 2000. године Мердокова Њуз корпорација поседовала је преко 800 компанија у више од 50 земаља, са нето вредношћу од преко 5 милијарди долара.

У јулу 2011. Мердок се суочио са оптужбама да су његове компаније, укључујући News of the World, у власништву Њуз корпорације, редовно хаковале телефоне славних особа, краљевске породице и јавних грађана. Мердок се суочио са полицијским и владиним истрагама подмићивања и корупције од стране британске владе и FBI истрага у САД.[8][9] Дана 21. јула 2012, Мердок је дао оставку на место директора Њуз Интернашонала.[10][11]

Многи Мердокови листови и телевизијски канали оптужени су за пристрасно и обмањујуће извештавање да би подржали његове пословне интересе[12][13][14] и политичке савезнике,[15][16][17] а неки су његов утицај приписали главним политичка збивањима у Великој Британији, САД и Аустралији.[15][18][19]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Аустралијско држављанство је изгубљено 1985. године (према С17 Аустралијског закона о држављанству из 1948) стицањем америчког држављанства.

Референце

уреди
  1. ^ „Forbes profile: Rupert Murdoch”. Forbes. Архивирано из оригинала 9. 6. 2017. г. Приступљено 2. 6. 2018. 
  2. ^ „Honours”. Government of Australia. Архивирано из оригинала 11. 6. 2010. г. Приступљено 27. 2. 2010. „AC AD84. For service to the media, particularly the newspaper publishing industry 
  3. ^ „10 Most Influential Media Moguls in History”. Business Pundit (на језику: енглески). 20. 7. 2011. Архивирано из оригинала 6. 6. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2017. 
  4. ^ The encyclopedia of the history of American management (2005) Morgen Witzel Continuum International Publishing Group p393 ISBN 978-1-84371-131-5
  5. ^ Belfield, Richard; Hird, Christopher; Kelly, Sharon (1991). Murdoch, The Decline of an Empire. London: Fulcrum Productions. ISBN 0356203395. 
  6. ^ „Rupert Murdoch | Australian-American publisher”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 1. 6. 2017. 
  7. ^ „Rupert Murdoch faces authors' revolt”. BBC. 1. 3. 1998. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 24. 7. 2011. 
  8. ^ „Phone hacking: David Cameron announces terms of phone-hacking inquiry”. The Telegraph. London. 13. 7. 2011. Архивирано из оригинала 15. 7. 2018. г. Приступљено 13. 7. 2011. 
  9. ^ Ed Pilkington in New York, Andrew Gumbel and agencies (14. 7. 2011). „FBI to investigate News Corporation over 9/11 hacking allegations”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 22. 6. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2012. 
  10. ^ „Rupert Murdoch resigns as News International director”. BBC News. London. 21. 7. 2012. Архивирано из оригинала 30. 1. 2016. г. Приступљено 21. 7. 2012. 
  11. ^ Burns, John F.; Somaiya, Ravi (23. 7. 2012). „Murdoch Resigns From His British Papers' Boards”. The New York Times. Архивирано из оригинала 5. 10. 2017. г. Приступљено 18. 2. 2017. 
  12. ^ Davies, Anne (21. 9. 2018). „Follow the money: how News Corp wields power to defend its interests”. The Guardian. Архивирано из оригинала 14. 9. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2020. 
  13. ^ Shafer, Jack (8. 5. 2007). „Eight more reasons to distrust Rupert Murdoch.”. Slate Magazine (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2020. 
  14. ^ James Barron and Campbell Robertson (19. 5. 2007). „Page Six, Staple of Gossip, Reports on Its Own Tale”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 2. 2017. г. Приступљено 19. 5. 2007. „The harshest criticism of Mr. Murdoch from within Dow Jones has been that he is willing to contort his coverage of the news to suit his business needs, in particular that he has blocked reporting unflattering to the government of China. He has invested heavily in satellite television there and wants to remain in Beijing’s favor. 
  15. ^ а б Stack, Liam (3. 4. 2019). „6 Takeaways From The Times's Investigation Into Rupert Murdoch and His Family”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2020. „Fox News has long exerted a gravitational pull on the Republican Party in the United States, where it most recently amplified the nativist revolt that has fueled the rise of the far right and the election of President Trump. Mr. Murdoch’s newspaper The Sun spent years demonizing the European Union to its readers in Britain, where it helped lead the Brexit campaign that persuaded a slim majority of voters in a 2016 referendum to endorse pulling out of the bloc. Political havoc has reigned in Britain ever since. And in Australia, where his hold over the media is most extensive, Mr. Murdoch’s outlets pushed for the repeal of the country’s carbon tax and helped topple a series of prime ministers whose agenda he disliked, including Malcolm Turnbull last year. 
  16. ^ Alcorn, Gay (10. 5. 2019). „Australia's Murdoch moment: has News Corp finally gone too far?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 7. 9. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2020. 
  17. ^ Bruce Page (27. 10. 2011). The Murdoch Archipelago. Simon and Schuster. ISBN 978-1-84983-780-4. Архивирано из оригинала 27. 10. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2020. 
  18. ^ James Thomas (7. 5. 2007). Popular Newspapers, the Labour Party and British Politics. Routledge. ISBN 978-1-135-77373-1. 
  19. ^ Mahler, Jonathan; Rutenberg, Jim (3. 4. 2019). „How Rupert Murdoch's Empire of Influence Remade the World”. The New York Times. Архивирано из оригинала 26. 4. 2019. г. Приступљено 26. 4. 2019. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди