Отворите главни мени

Сима Несторовић (Велико Црниће код Пожаревца, 1833/1834 – Велико Црниће, 7. јул 1921) био је трговац, председник Народне скупштине и сенатор.

Сима Несторовић
Биографија
Датум рођења1833/1834
Место рођењаВелико Црниће
Кнежевина Србија
Датум смрти7. јул 1921.
Место смртиВелико Црниће
Краљевина СХС

БиографијаУреди

Отац Нестор Петровић и мајка Ивана. Потиче из имућне сељачке породице. У својим раним двадесетим годинама остао је без оца и посветио се трговини и пољопривреди. Товом и извозом свиња преко Рама у Хабзбуршку монархију стекао је знатан иметак.

Политичке идеје обликује у време уставобранитеља и сврстава се уз опозиционе либерале. Као либерал и обреновићевац у представнички дом први пут улази 1861. године (Преображенска скупштина). У српском парламенту ће остати све до преврата 1903. године, као народни посланик (1861-1897), краљев посланик (1897-1901) и сенатор (1901-1903). Шест пута је биран за председника Народне скупштине (1883, 1898, 1899, 1899-1900, 1900. и 1901. године). У парламентарном раду истицао је ангажовањем у скупштинским одборима и бројним слободоумним и либералним интерпелацијама. Између осталог, борио се против злоупотреба при војним набавкама (1873) и ненаменског трошења диспозиционог фонда од стране бившег председника владе Јована Мариновића (1875), био је противник закључења железничког уговора са Генералном унијом и Бонтуом због начина на који се тај уговор закључује (1880-1881), и због тога је поднео оставку на место члана Железничког одбора. Био је против тога да државни чиновници (изузев професора) буду бирани за посланике, залагао се за принцип јавног гласања у скупштини и за дужи период тзв. министарске одговорности (за кривице почињене током мандата), био је поборник слободе штампе и оштар противник идеје да се осуђеним новинарима и новинама трајно забрани рад, односно излажење, износио је предлоге за измене устава, уређење горњег дома српског парламента и друге. Био је међупрвим предлагачима идеје да се у Србији укине смртна казна за политичке кривице (1888).

По избијању побуне у Босни и Херцеговини (1875) сврстао се уз либералну мањину која се изјаснила против рата и која није одобравала пружање помоћи устаницима говорећи да се „може десити да њих не ослободимо а себе упропастимо“.

У периоду 1895-1897. био је члан Привредног савета при Министарству народне привреде.

Као председник Народне скупштине 8. јула 1900. године био је међу неколицином народних представника којима је краљ Александар најпре саопштио вест о својим зарукама са Драгом Машин. Иако није одобравао веридбу, Сима Несторовић је, као народни првак одан династији, ипак прихватио понуду да кумује на краљевском венчању као стари сват (23. јула 1900).

Године 1902. стао уз групу либерала која се успротивила главном одбору странке и Ј. Авакумовићу због њиховог неконзистентног става о питању учешћа у власти. Та група је јануара 1903. године закратко обновила лист „Српска независност“.

После преврата 1903. године повукао се из политичког живота и до смрти се бавио трговачким пословима. Помагао је српску трговачку омладину. Током скупштинског живота добио је орден Таковског крста II (1898) и I реда (1900) и друга највиша државна одликовања.

ЛитератураУреди

  • Шематизам Србије / Државни календар Краљевине Србије, Београд, 1881, 1888, 1890; 1895-1897, 1901-1903.
  • Српске новине, Београд, 20.6.1898, 23.6.1898, 28.6.1898, 20.7.1898, 16.7.1900, 17.7.1900, 22.7.1900, 23.7.1900, 25.7.1900.
  • Политика, Београд, 18.7.1921.
  • Владан Ђорђевић, Крај једне династије. Прилози за историју Србије од 11. октобра 1897 до 8. јула 1900, књига прва, 1897-1898, Београд, 1905, 501.
  • Исти, нав. дело, књига друга, 1898-1899, Београд, 1905, 46.
  • Исти, нав. дело, књига трећа, 1899-1900, Београд, 1906, 268, 616.
  • Живан Живановић, Политичка историја Србије у другој половини деветнаестог века, књига прва: Од Свето-андрејске скупштине до прогласа независности Србије 1858-1878, Београд, 1923, 71, 82, 268, 296, 308, 325.
  • Исти, нав. дело, књига друга: Од прогласа независности Србије до абдикације краља Милана 1878-1889, Београд, 1924, 130, 240, 343.
  • Исти, нав. дело, књига четврта: Друга половина владавине краља Александра I до угашења династије Обреновића 1897-1903, Београд, 1925, 59, 210, 272, 303.
  • Споменица 50-годишњице Београдске трговачке омладине: 1880-1930, Београд, 1931, 57, 126.
  • Лука Лазаревић, Мали поменик, Београд, 1933, 247-248.
  • Јаша М. Продановић, Уставни развитак и уставне борбе у Србији, Београд, 1936, 168, 171, 174-175, 288, 293, 298.
  • Исти, Историја политичких странака у Србији, Књ. II, Београд, 1947, 356, 366, 374, 375-376, 394, 411, 441-442, 444, 455, 458, 493.
  • Феликс Каниц, Србија – земља и становништво од римског доба до краја 19. века, књига 2, Београд, 1987, 262.
  • Сузана Рајић, Мемоари српских либерала, у: Перо и повест – Српско друштво у сећањима, Зборник радова, Београд, 1999, 100.
  • Боро Мајданац, Народна скупштина Србије, Београд, 2001, 49, 70, 159, 161.