Синесије Живановић

Синесије Живановић (1711—1768)[1] епископ Арадске епархије Карловачке митрополије.

Синесије Живановић, епископ арадски

БиографијаУреди

Родом је из Сентандреје.

Живановић је био постриженик манастира Раковца. И као владика остао је привржен раковачком братству у којем је био раније архимандрит и игуман. Као банатски владика освештао је манастирску капелу 21. јула 1752. године. Синесије је тада митрополијски егзарх и провинцијал фрушкогорских манастира. Био је у делегацији која је 1747. године у Бечу решавала питање Региментског (српског) дуга.

Посвећен је за епископа арадског 1. септембра 1751. године.[2] Био је дијецезан Арадске епархије (1751-1768). Носио је наслов: епископ арадско-јенопољско-вел.варадинско-халмадски. Захваљујући својој великој енергији и богословској спреми успешно је штитио православце у својој епархији од унијаћења. Наводно је имао своју телесну гарду која га је бранила од насртаја непријатеља.[3] Успео је да под своју јурисдикцију уведе цело подручје Кришане.[4] Изградио је 1760-1763. године у Арад Гају манастир за своју епископску летњу резиденцију. Након канонске поделе Срба и Румуна у Арадској епархији тај манастир је припао Румунима. Јавља се он и као ктитор фрушкогорског манастира Врдник-Нова Раваница.[5]

Штампао је први Србљак у Малој Влашкој, у Римнику 1761. године.[6] Књига је носила наслов: "Правила молебнаја свјатих сербских просветитељ". Текст књиге служби српским светитељима (12) био је на новоруско-словенском језику. Коришћен је рукопис "Србљака" из 1714. године који је саставио раковачки калуђер Максим. Концепцију тог илустративног зборник осмислили су владика Синесије и сликар Стефан Тенецки, који је израдио слике светитеља у Бечу. Руси су више пута прештампавали ту књигу; први пут у Москви 1765. године.

Владика Синесије се сматра српским књижевником јер је писао. Тако је опевао места у својој епархији; литерарно је обликовао свој извештај намењен митрополиту Карловачком.

Поклонио је 1757. године манастиру Хиландару своје фино, израђено - резано у слоновачи епископско жезло. Оно се данас чува у манастирској библиотеци као драгоценост.

РеференцеУреди

  1. ^ Радован Самарџић: "Историја српског народа" - Срби у 18. веку, Београд 1986.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. септембра 1905.
  3. ^ Мило Глигоријевић: "Излазак Срба", Београд 1987.
  4. ^ Љубивоје Церовић, Љубомир Степанов: "Срби у Румунији", Темишвар 2000.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 3. мај 1898.
  6. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. август 1898.