Сити поп
Сити поп (シティ・ポップ, shitī poppu) је врста јапанске поп музике која се појавила касних 70их година 20. века и достигла врхунац 80их. Овај жанр се прво сматрао изданком јапанске „нове музике” која је била под западним утицајем, али касније је обухватио широк спектар стилова повезаних са вишом класом и новим економским процватом ове земље. Неки од ових стилова су АОР, софт рок, Р&Б, фанк и буги. Такође је био повезан са новим технологијама попут Вокмена, аутомобилима са уграђеним касетофонима и ФМ радијима, као и разним електронским музичким инструментима.
Не постоји заједничка сагласност међу научницима у вези са дефиницијом сити попа. У Јапану, ова етикета представљала је музику која је имала урбану популацију као циљну демографску групу. Многи уметници нису користили јапански утицај својих претходника[1] и уместо тога су у великој мери узимали инспирацију из америчког софт рока, бугија и фанка.[2] У неким случајевима се могу уочити елементи тропске и диско музике, џез фузије, окинаванске, латиноамеричке и карипске музике. Певач и текстописац Тацуро Јамашита, који је био међу пионирима и најуспешнијим извођача овог жанра, често је називан „краљем” сити попа[3].
Сити поп престао је да буде привлачан великим масама после 80их година и млађе генерације су га звале „шити поп” (реч "сити" и енглески придев "shitty"- срање, шит, су хомофони у јапанском, прим. прев).[2] Раних 2010их, делимино због појаве блогова за дељење музике и јапанских реиздања, сити поп је стекао нове интернационалне слушаоце и постао темељ за нове микрожанрове који се заснивају на узорцима (семпловима) попут вејпорвејва и фјучур фанка.
Дефиниције уреди
Дефиниције сити попа варирају и многи уметници који спадају у овај жанр су правили музику која је знатно другачија од других извођача истог жанра[1]. Јутака Кимура, аутор бројних књига о сити попу је дефинисао овај жанр као „урбана поп музика за оне са урбаним стилом живота”.[4] 2015, Рјотаро Аоки је написао у The Japan Times:
„Овај термин је прво био коришћен да опише „нове музике” настале под утицајем Запада 1970их и '80их. „Сити поп” се односио на Sugar Babe и Еиичи Охтакија, извођаче који су се одрекли јапанских утицаја својих претходника и увели у своју музику елементе џеза и Р&Б-а[5], жанрова који су звучали „урбано”. ... Овај термин је од тада излазио у улазио у музички лексикон. ... Кад се ради о термину који је нејасан и широк као што је сити поп, природно је да се људи не могу сложити око тога шта ова ознака значи било коме.”[1]
Џон Билштајн из Ролинг Стоуна закључио је да је сити поп мање строг жанровски појам а више широка класификације те одређене врсте звука[6]. Према надзорнику Јапанске архивске серије, Јосукеу Китазави, није било ограничења у стилу или одређеном жанру које смо желели да прикажемо овим песмама, али то јесте била музика коју су правили људи из града, за људе из града[6]. Китазава је распознао два јасна стила која су приказана у сити попу: први је као бујна, тропска забава, а други као лупајућа музика за плес[6].
Џошуа Минсум Ким из Пичфорка назвао је овај жанр нејасним описом јапанске музике која је користила елементе џеза и Р&Б-а, а Крис Ингалс из PopMatters-а сврстао га је у категорију софт рока/АОР-а/фанка.[7] Ед Мота из Wax Poetics-а рекао је: „Сити поп је заправо АОР и софт рок, али са мало фанка и бугија. Јер ако чујете сити поп песме са више фанка, чућете не само утицај, већ они у неким деловима крају од група као што су Skyy, BB&Q Band, и сличне америчке буги и фанк групе.”[3] Један писац из Electronic Beats-а описао је сити поп као Јапанов одговор на синт поп и диско.[8]
Музичко порекло уреди
Музички, сити поп користи релативно напредне технике компоновања и аранжирања, акорде који потичу директно из америчког софт рока те епохе (нпр. Steely Dan и The Doobie Brothers).[2] Јутака је навео бенд Happy End као основу овог жанра,[4] а Мота му налази почетке у 1970им са радом Харумија Хосоноа и Тацуроа Јамашите.[3] Сарадник Вајса Роб Арканд је на сличан начин Хосоноа назвао кључним утицајем на сити поп.[9] Средином 1970их, Хосоно је основао бенд Tin Pan Alley, чија је музика била комбинација јужњачког Р&Б-а, северњачког соула и џез фузије са хавајским и окинаванским тропским процватом. Како каже Мајки Џоунс из Fact Mag-а, ово је довело до стила музике који ће се називати „сити поп”.[10]
Овај жанр је постао уско повезан са технолошком експлозијом у Јапану за време 70их и 80их година 20. века. Неке од јапанских технолошких открића која су утицала на сити поп су Вокмен, аутомобили са уграђеним касетофоном и ФМ радијом, разни електронски музички инструменти као нпр. Casio CZ-101 и Yamaha CS-80 синтисајзери и Roland TR-808 бубњеви. Према Блиштајну, електронски инструменти и направе допустиле су музичарима да створе звукове из своје главе, а касетофони су омогућавали фановима да лакше слушају албуме[6]. Још је рекао и да је као раскошан спој попа, диска, фанка, Р&Б-а, џез фузије, латиноамеричке, карипске и полинежанске музике, овај жанр био уско повезан са новим технолошким и економским напретком и новонасталом вишом класом коју је тај напредак створио[6].
Популарност уреди
Сити поп је постао препознатљив регионални жанр који је достигао врхунац популарности осамдесетих година прошлог века.[8] Према Вајсу, најпопуларније личности овог жанра били су остварени композитори и продуценти, заједно са уметницима као што су Тецуро Јамашита и Тошики Кадомацу, који су укључили сложене музичке аранжмане и технике компоновања у своје хитове. Економски раст им је такође помогао да лакше добију подршку музичких издавачких кућа.[2] Јамашиту некад називају краљем сити попа.[3] Овај жанр је изгубио популарност након 1980их[1]. Како је описао Китазава, многи јапанци који су одрасли уз ову врсту музике сматрали су сити поп неаутентичном, мејнстрим, једнократном музиком, чак су га и звали „шити поп”.[2]
Од 2010их, сити поп је поново заживео када су уметници попут Марије Такеучи стекли нове интернационалне онлајн слушаоце. Такође је постао основа за микрожанрове који се базира на узорцима, нпр. вејпорвејв и фјучур фанк.[2][11] Ким је око 2010. дао заслугу Блогспот блоговима и јапанским реиздањима за упознавање музичких штребера са овим спојем АОР-а, фанка, диска и јахт рока. Оваква музика је била запостављана од стране западњака, а ни Јапанци је нису ценили. Међутим, Јутјуб алгоритми су помогли да песме сазнају веће масе и сити поп је нагло задобио популарност.[5] 2020. један писац листа The Japan Times, Патрик Ст. Мајкл, написао је да у иностранству, издавачке куће поново издају ретке плоче и објављују компилације, иако су милиони чули сити поп кроз песме као што је „Plastic Love” (песма Марије Такеучи из 1984), или наизглед бескрајне плејлисте потпомогнуте аниме исечцима на Јутјубу.[12]
Референце уреди
- ^ а б в г Aoki, Ryotaro (5. јул 2015). „"City pop revival is literally a trend in name only"”. The Japan Times.
- ^ а б в г д ђ Arcand, Rob;, Goldner, Sam (22. октобар 2019). „"The Guide to Getting Into City Pop, Tokyo's Lush 80s Nightlife Soundtrack".”. vice.com. Vice.
- ^ а б в г „"Ed Motta drops exclusive City Pop Vol. 2 mixtape of smooth and funky Japanese AOR - Wax Poetics"”. Wax Poetics. 28. април 2016. Архивирано из оригинала 20. 08. 2020. г.
- ^ а б „"Japanese City Pop – A Quick Introduction To Tokyo's 80s Soundtrack"”. Vinyl of the Day. 21. фебруар 2019. Архивирано из оригинала 08. феб 2022. г. Проверите вредност парамет(а)ра за датум:
|archive-date=(помоћ) - ^ а б Kim, Joshua Minsoom (2. јун 2020). „"Pacific Breeze 2: Japanese City Pop, AOR & Boogie 1972-1986"”. Pitchfork.
- ^ а б в г д Blistein, Jon (2. мај 2019). „"City Pop: Why Does the Soundtrack to Tokyo's Tech Boom Still Resonate?"”. Rolling Stone.
- ^ Ingalls, Chris (13. мај 2020). „"'Pacific Breeze 2' Is Another Refreshing Dive into the Waters of City Pop"”. PopMatters.
- ^ а б „"City Pop: A Guide To Japan's Overlooked '80s Disco In 10 Tracks"”. Electronic Beats. 1. новембар 2016.
- ^ Arcand, Rob (10. октобар 2019). „"Haruomi Hosono Is the Japanese Experimenter Who Changed Pop Music Forever"”. Noisey.
- ^ Jones, Mikey I.Q. (22. јануар 2015). „"The Essential... Yellow Magic Orchestra"”. FACT Magazine.
- ^ Markowitz, Douglas (10. октобар 2018). „"5 Vaporwave and Future Funk Tracks to Get You Ready for YUNG BAE"”. Phoenix New Times.
- ^ St. Michel (6. август 2020). „"City Pop on Vinyl brings back the glitzed-out sounds of Japan's bubble"”. The Japan Times.