Скулптура Ношење рањеника

назив за серију скулптура, које је извајао вајар Антун Аугустинчић

Ношење рањеника је назив за серију скулптура, које је извајао вајар Антун Аугустинчић. Прва је настала 1952, а последња 1983. године. Скулптура симболизује хуман однос југословенских партизана према рањеницима и осталим страдалницима током тешких борби и страдања у Југославији од 1941. до 1945. године.

Опис уреди

Основни мотив овог дела јесте рањеник којег придржавају и носе двојица другова. Постоји неколико верзија скулптуре које се разликују у неколико незнатних детаља. На пример, борци носе рањеника различитим техникама, а њихова лица су другачија, од скулптуре до скулптуре. Примерци скулптуре у Ливну и Сиску су заправо рељефи бораца који носе рањеника, извајани у четвртастом комаду белог гранита, док су остали примерци изливени из бронзе. Скулптура у Клањцу, која се налази на гробу локалног борца НОВЈ, Крсте Ивековића, само је фрагмент целовите скулптуре.[1]

Код израде Ношења рањеника, Аугустинчић је остао доследан сопственој натуралистичкој формули, коју је применио код споменика Моши Пијади, Јосипу Брозу Титу и осталима, а које је израдио у грубом стилу са мотивом набора, за разлику од херојских мотива на Батини или Бањ брду.

Списак скулптура уреди

Примерци ове скулптуре налазе се у следећим местима:

  • Ливно – подигнут 1952. године, познат и под именом Споменик палим борцима, срушен 1992. од стране ХВО-а
  • Загреб
    • Ветеринарски факултет – подигнут 1953. године у част студентима-борцима палима у НОБ-у; на подножју се налазе три спомен-плоче с именима палих бораца[2]
    • Медицински факултет – подигнут 1983. године[3]
  • Вуковар – постављен на Тргу Републике 1955. године ; током 1990-их, скулптура је на неколико места оштећена пропуцавањем. Четири мермерне плоче на бази споменика су уништене, а делимично је срушена и рубна камена ограда базена унутар којега се налази споменик[4]
  • Клањец
    • подигнут 1960. године као надгробна скулптура палог борца НОВЈ из тог краја, Крсте Ивековића
    • подигнут 1979. године као споменик на гробу Антуна Аугустинчића и његове супруге Наде у кругу Галерије Антуна Аугустинчића
  • Сисак – подигнут 1965. године на гробљу Викторовац изнад костурнице уз споменик „Застава“, све заједно чини споменик жртвама фашизма[5]
  • Орославје – подигнут 1972. године у спомен на погинуле борце НОВЈ из града и околних села[6]
  • Крапинске Топлице – подигнут 1973. године у спомен на жртве фашизма; 1990-их, уз натпис У спомен жртвама фашизма додано је и Домовинског рата, а партизанска звезда је уклоњена и замењена грбом Хрватске[7]
  • Велење, Грашка гора – подигнут 1979. године у спомен на борце Четрнаесте словеначке дивизије и јединица Четврте оперативне зоне Словеније, који су током периода великих хладноћа подлегли смрзавању или изгинули у тешким борбама против немачких јединица. Споменик је откривен на 35. годишњицу похода Четрнаесте дивизије на Штајерску[8]
  • Имотски – подигнут у част палих бораца НОБ-а, тешко оштећен 1990-их[9]

Фото галерија уреди

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Spomen groblje - Grad Klanjec Архивирано на сајту Wayback Machine (12. мај 2014), Приступљено 17. 4. 2013.
  2. ^ Стипе Угарковић, Иван Јелић. Загреб град херој: спомен-обиљежја Револуцији. „Аугуст Цесарец“, Згареб 1979. година, 252. стр.
  3. ^ а б Galerija Antuna Augustinčića Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2014), Приступљено 17. 4. 2013.
  4. ^ Хржењак, Јурај, ур. Рушење антифашистичких споменика у Хрватској 1990-2000. „САБАРХ“, Загреб 2002, 277. стр.
  5. ^ Милош Бајић, ур. Споменици револуцији: Југославија. „СУБНОР Југославије“ Београд, „Свјетлост“ Сарајево 1968. година, II стр.
  6. ^ Крнић, Здравко (ур). Путовима револуције. „Туристкомерц“, Загреб 1979, 124. стр.
  7. ^ Хржењак, Јурај, ур. Рушење антифашистичких споменика у Хрватској 1990-2000. „САБАРХ“, Загреб 2002, 96. стр.
  8. ^ Simboli polpretekle zgodovine (језик: словеначки)
  9. ^ Хржењак, Јурај, ур. Рушење антифашистичких споменика у Хрватској 1990-2000. „САБАРХ“, Загреб 2002, 212. стр.