Снајдер (пушка)
Снајдер-Енфилд (енгл. Snider–Enfield), британска спорометна пушка острагуша конструисана 1866, прва пушка острагуша која је нашла масовну примену у британској војсци, заменивши дотадашње пушке каписларе (изолучене мускете) Енфилд из 1853. године.[2]
| Снајдер-Енфилд модел 1866 | |
|---|---|
 Затварач пушке Снајдер-Енфилд. | |
| Врста | пушка острагуша |
| Порекло |  УК |
| Употреба | |
| Употреба у | УК Јапан |
| Бојно деловање | Балкански ратови Први светски рат |
| Цена | 33 динара (1879)[1] |
| Спецификације | |
| Маса | 4.140 kg |
| Дужина | 1.372 mm |
| Калибар | 14.8 mm |
| Врста операције | спорометна (једнометна) острагуша. |
| Начин дејства | затварач у виду поклопца и спољашњи ороз |
| Брзина паљбе | 8 мет/мин |
| Брзина зрна | 359 m/s |
| Макс. еф. домет | до 1.000 m |
| Начин пуњења | острагуша |
Развој и карактеристике
уредиНакон што је у аустријско-пруском рату (1866) немачка острагуша Драјзе показала далеко већу ватрену моћ од пушака капислара Лоренц којима је била наоружана аустријска војска, све европске земље и САД почеле су ужурбано да преправљају постојеће пушке каписларе (спредњаче) у острагуше. Тако је британска војска преправила постојеће каписларе Енфилд (модел из 1853. године) по идеји Џејкоба Снајдера, додавањем затварача у виду поклопца.[2][3]
Затварач у виду поклопца (шарнира) окреће се око осовине која је паралелна оси цеви, а налази се са њене десне стране. Ударна игла и опруга су у телу затварача, а опаљивање је спољашњим орозом (као код пушака капислара), који се морао ручно натегнути пре сваког опаљивања. Због тешкоћа око извлачења и избацивања празне чауре, ти затварачи нису нашли ширу примену, али су послужили за прераду старих спредњача у острагуше, пошто је старим спредњачама додаван сандук за пуњење на задњем крају цеви (која је претходно скраћивана за десетак сантиметара), која је затварана затварачем у облику поклопца, који се подизао на шаркама у десну страну. Тако је највећи део постојећих спредњача релативно брзо и јефтино конвертован у острагуше, пошто су старе каписларе задржале своје цеви, кундаке и механизам за опаљивање, с том разликом да ороз више није активирао капислу, већ ударну иглу у затварачу. Пушка Снајдер-Еннфилд имала је цев са три жлеба и пуњена је метком са металном чауром, а избацивала је зрно тежине 31,10 грама.[2][3]
Ове пушке биле су прелазно решење (преправљене спредњаче), које су остале у употреби до развоја модернијих острагуша Мартини-Хенри 1871. године.[2]
У Србији и Црној Гори
уреди
Током српско-турских ратова 1876-1878, Србија и Црна Гора су заплениле знатан број турских пушака. При томе, основно оружје турске пешадије тог времена биле су пушке Мартини-Хенри, део коњице био је наоружан за оно време модерним пушкама Хенри-Винчестер, док су башибозук и резервисти били наоружани пушкама Снајдер и старијим каписларама спредњачама.[4]
Тако је српска војска запленила 17.313 пушака, од чега 5.937 мартинки и само 88 винчестерки. По званичном ценовнику Кнежевине Србије од 1. марта 1879, мартинке су вределе 60, винчестерке 72, снајдерке 33, а руске крнке само 25 динара.[1] Пушке домаће производње биле су јефтинијеː по ценовнику од 16. августа 1877. гриноваче су вределе 60 гроша (24 динара), а пибодуше 70 гроша (28 динара).[5]
Види још
уреди- Венцл модел 1862, аустријска пушка сличног затварача
- Спрингфилд модел 1873, америчка пушка сличног затварача
- Крнка, руска пушка сличног затварача
Извори
уреди- ^ а б Богдановић 1990, стр. 66.
- ^ а б в г Никола Гажевић, Војна енциклопедија 7, Војноиздавачки завод, Београд (1974), стр. 548-550
- ^ а б Никола Гажевић, Војна енциклопедија 10, Војноиздавачки завод, Београд (1976), стр. 676-679
- ^ Богдановић 1990, стр. 66-67.
- ^ Богдановић 1990, стр. 59.
Литература
уреди- Богдановић, Бранко (1990). Пушкеː два века пушака на територији Југославије. Београд: Спортинвест. стр. 66—67. ISBN 86-7597-001-3.