Спинско стакло
Спинско стакло у физици назив је за магнетне материјале код којих је оријентација магнетних спинова неуређена. Израз потиче из аналогије са структуром стакла, која је аморфна, те је неуређена у односу на конфигурацију кристалне решетке.
Спинско стакло има унутрашњу структуру која се налази у метастабилном стању, зато што је енергија код неуређене конфигурације виша од енергије основног стања, која одговара потпуно уређеном феромагнетном стању.
Интеракције између атома у спинском стаклу су јако комплексне, те се при оперативном раду са моделима спинског стакла најчешће претпоставља да су оријентације спинова случајно одређене.[1]
Магнетне особине спинског стакла
уредиПри експерименталном испитивању материјала са неуређеном спинском структуром, уочена су необична магнента понашања. Сусцептибилност спинских стакала зависи од температуре релативно правилно као и парамагнетици до критичне температуре од неколико Келвина. Испод те температуре понашање није било правилно.
На температурама изнад критичне, сусцептибилност не зависи од фреквенције, али је утврђено и правилно понашање сусцептибилности на температурама нижим од критичне у временски променљивим магнетним пољима. С обзиром да сусцептибилност расте са све нижим вредностима фреквенције, теоријски се очекује да на критичној температури долази до фазног прелаза.
Едвард-Андерсонов модел
уредиЕдвард-Андерсоновим моделом, Хамилтонијан спинског система је претпостављен у облику:
где одговара матрици спина атома, а сумира се по најближим суседним атомима у решетки.
Види још
уредиРеференце
уредиЛитература
уреди- Edwards, S.F.; Anderson, P.W. (1975). Theory of spin glasses. Journal of Physics F: Metal Physics. 5. стр. 965—974. [1]
- Sherrington, David; Kirkpatrick, Scott (1975). Solvable model of a spin-glass. Physical Review Letters. 35. стр. 1792—1796. Bibcode:1975PhRvL..35.1792S. doi:10.1103/PhysRevLett.35.1792. Papercore Summary http://papercore.org/Sherrington1975 Архивирано 2013-04-15 на сајту Archive.today
- Nordblad, P.; Lundgren, L.; Sandlund, L. (1986). A link between the relaxation of the zero field cooled and the thermoremanent magnetizations in spin glasses. Journal of Magnetism and Magnetic Materials. 54. стр. 185—186. Bibcode:1986JMMM...54..185N. doi:10.1016/0304-8853(86)90543-3.
- Binder, K.; Young, A. P. (1986). Spin glasses: Experimental facts, theoretical concepts, and open questions. Reviews of Modern Physics. 58. стр. 801—976. Bibcode:1986RvMP...58..801B. doi:10.1103/RevModPhys.58.801.
- Bryngelson, Joseph D.; Wolynes, Peter G. (1987). Spin glasses and the statistical mechanics of protein folding. Proceedings of the National Academy of Sciences. 84. стр. 7524—7528. Bibcode:1987PNAS...84.7524B. doi:10.1073/pnas.84.21.7524.
- Fischer, K. H.; Hertz, J. A. (1991). Spin Glasses. Cambridge University Press.
- Mezard, Marc; Parisi, Giorgio; Virasoro, Miguel Angel (1987). Spin glass theory and beyond. Singapore: World Scientific. ISBN 978-9971-5-0115-0.
- Mydosh, J. A. (1995). Spin Glasses. Taylor & Francis.
- Parisi, G. (1980). The order parameter for spin glasses: a function on the interval 0-1. J. Phys. A: Math. Gen. 13. стр. 1101—1112. Bibcode:1980JPhA...13.1101P. doi:10.1088/0305-4470/13/3/042. Papercore Summary http://papercore.org/Parisi1980 Архивирано 2013-04-15 на сајту Archive.today.
- Talagrand, Michel (2000). Replica symmetry breaking and exponential inequalities for the Sherrington–Kirkpatrick model. Annals of Probability. 28. стр. 1018—1062. JSTOR 2652978. doi:10.1214/aop/1019160325.
- Guerra, F.; Toninelli, F. L. (2002). The thermodynamic limit in mean field spin glass models. Communications in Mathematical Physics. 230. стр. 71—79. Bibcode:2002CMaPh.230...71G. arXiv:cond-mat/0204280
. doi:10.1007/s00220-002-0699-y.
