Срби криптохришћани
Нако османског освајање српских земаља крајем 14. вијека, почело је преобраћање православних Срба.[1] Константин Михаиловић, османски јаничар српског поријекла, говорио је о Србима криптохришћанима у јаничарским редовима, који су преобаћени као дјечаци преко данка у крви.[2] Први документовани доказ о криптохришћанству код Срба дошао од признања османског делије српског поријекла француском амбасадору на османском двору 1568. године.[1] Он је признао да припада српском народу и вјери, да живи са Турцима и да се претвара (да је муслиман), али да је рођен, и да се у свом срцу осјећа, као хришћанин.[1] Религијски синкретизам у српским породицама је забиљежен у османским документима. На османском попису 1848. године у Новом Пазару забиљежен је примјер да „један брат вјерује у Христа, а други у Мухамеда”, као и неколико оних којима је отац хришћанина а синови муслимани. У Рашкој области, чак и послије Првог свјетског рата, неке хришћанске удовице су се преудале муслиманима и тајно су остале хришћанке, док су биле „прве муслиманке” у друштву.[3]
Антрополошке студије су потврдиле да су муслиманске породице слави крсну славу, док је код неких муслиманских породица у 19. и 20. вијеку забиљежено обиљежавање крсне слави и Божића.[4][3][5]
Српска националистичка историографија је користила религијски синкретизам и криптохришћанство у Босни и Херцеговини као доказ српског поријекла Босанских муслимана.[6]
У српском, и у осталим јужнословенским језици, користи се термин двовјерство.[7][8]
Види још уреди
- Срби муслимани
- Ларамани, Албанци криптохришћани
Референце уреди
- ^ а б в Skendi, Stavro (1980). Balkan Cultural Studies. East European Monographs. стр. 248. ISBN 978-0-914710-66-0.
- ^ Stephen Turk Christensen (1990). Violence and the Absolutist State: Studies in European and Ottoman History. Akademisk Forlag. стр. 81. ISBN 978-87-500-2940-3.
- ^ а б Petrović, Petar Ž. (1984). Raška: antropogeografska proučavanja. Posebna izdanja. Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti. стр. 216—217. „живота; оне су и сада потајне хришНанке, а у друштву су праве муслиманке. У почетку мењања вере ислам је био привидан, неискрен, че- сто само по видним знацима (ношњи, опхоћењу, муслиманским поз- дравима и др.)”
- ^ Јастребов 1879, стр. 141.
- ^ Filipović, Milenko (1967). „Različita etnološka građa”. Srpski etnografski zbornik. 80: 97.
- ^ Dennis Dennis Charles Washburn; A. Kevin Reinhart (2007). Converting Cultures: Religion, Ideology, and Transformations of Modernity. BRILL. стр. 429. ISBN 978-90-04-15822-1.
- ^ Deringil, Selim (2012). Conversion and Apostasy in the Late Ottoman Empire. Cambridge University Press. стр. 112. ISBN 978-1-107-00455-9.
- ^ Skendi 1967.
Литература уреди
- Јастребов, Иван С. (1879). Податци за историју Српске цркве. Београд: Државна штампарија.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
- Stephen Turk Christensen (1990). Violence and the Absolutist State: Studies in European and Ottoman History. Akademisk Forlag. стр. 81. ISBN 978-87-500-2940-3.
- Skendi, Stavro (1980). Balkan Cultural Studies. East European Monographs. стр. 248. ISBN 978-0-914710-66-0.
- Skendi, Stavro (1967). „Crypto-Christianity in the Balkan Area under the Ottomans”. Slavic Review. Association for Slavic, East European, and Eurasian Studies. 26 (2): 227—246. JSTOR 2492452. doi:10.2307/2492452.
- Bennassar, Bartolomé; Bennassar, Lucile (1989). Les chrétiens d'Allah: l'histoire extraordinaire des renégats, XVIe et XVIIe siècles. Perrin. ISBN 978-2-262-00721-8.