Србљи
Србљи (или Србље) је архаични (старински) етноним који се у старим српским списима, у зависности од контекста, користио као ознака за „Србе“, „људе из српске земље“ и „српску државу“.[1] Морфолошки гледано, реч је о множини мушког рода присвојног придева на -ј *Sьrb-jь ’српски, српског рода’.[2]
Примери уреди
Примери употребе етнонима „Србљи“ у значењу „српска земља“ уреди
И кога си чловека приселил игумен светаго Георгија откуду љубо: или из Грк или из Србл.
— Повеља краља Милутина манастиру св. Ђорђа на Серави близу Скопља из 1300
Списасмо имена метохијам всем по Србљех и по Романији
— Повеља цара Душана из 1348.
И трговци, који минују у Србље на Дану, да не плате ништа
— Повеља драчког војводе Балше II Дубровчанима 1385.
Ви ми одговористе, да пошљемо (калуђера Саву) о Илиње дни, а то не посласмо, ере смо били овамо пошли у Србље.
— Писмо јерусалимског митрополита Михаила дубровачком кнезу из 1386.
И што се пре, међу собом Дубровчане, или се буде учинило у Србљих или у Дубровнику, да се пре пред кунсулом дубровчким.
— Повеља кнеза Лазара Дубровчанима 1387.
Неколици од нашех трговац ... прођу у Србље.
— Писмо дубровачког кнеза кир Евгенији (кнегињи Милици) из 1396.
И кди ме бијаху и скубеху, говораше Никша: ’Удри, тко је мој, ја ћу у Дубровник и у Србљех отговорити за тој’.
— Жалба Ивана Каруча дубровачкој општини 1411.
Много сам весео, ако узмогу доспети до Србаља.
— Писмо А. Маројевића дубровачком кнезу 1414.
За прве господе несу ини трг из Србаља износили.
— Писмо дубровачког кнеза деспоту Стефану 1417.
да трговци и лудје них с трзи и с имањем них да могу ходити ... по Натолије, по Романије, по Бугарској, и по Влашкој земли, по Србљех, по Арбанасех, по Босне и по всех инех местех земљах и градовех...
— Повеља султана Мурата II Дубровчанима из 1442.
да могу њих трговци ... ходити ... по бугарској земљи и по Србљех.
— Повеља султана Мехмеда II Дубровчанима, након 1459.
Деклинација облика Србље уреди
Радосав Бошковић је на основу материјала које је Ђуро Даничић сакупио и објавио у „Рјечнику из књижевних старина српских“ покушао да реконструише деклинацију облика Србље у средњовековном српском језику.[3]
| Падеж | Облик |
|---|---|
| Номинатив | Србље |
| Генитив | Србаљ |
| Датив | Србљем |
| Акузатив | Србље |
| Вокатив | |
| Инструментал | Србљи |
| Локатив | Србљих (Србљех) |
Референце уреди
- ^ Даничић 1864, стр. 147–151; Ђерић 1914, стр. 147.
- ^ Лома 2013, стр. 205–206.
- ^ Бошковић 1978, стр. 23-25.
Литература уреди
- Бошковић, Радосав (1978). „Србљи и Срби”. Зборник за филологију и лингвистику. 21 (1): 23—25.
- Даничић, Даничић (1864). Рјечник из књижевних старина српских. 3. Београд.
- Ђерић, Василије (1914). О српском имену по западнијем крајевима нашега народа. Штампарија Доситије Обрадовић.
- Лома, Александар (2013). Топонимија Бањске хрисовуље. Београд.