Србљи (или Србље) је архаични (старински) етноним који се у старим српским списима, у зависности од контекста, користио као ознака за „Србе“, „људе из српске земље“ и „српску државу“.[1] Морфолошки гледано, реч је о множини мушког рода присвојног придева на -ј *Sьrb-jь ’српски, српског рода’.[2]

ПримериУреди

Примери употребе етнонима „Србљи“ у значењу „српска земља“Уреди

И кога си чловека приселил игумен светаго Георгија откуду љубо: или из Грк или из Србл.

— Повеља краља Милутина манастиру св. Ђорђа на Серави близу Скопља из 1300

Списасмо имена метохијам всем по Србљех и по Романији

— Повеља цара Душана из 1348.

И трговци, који минују у Србље на Дану, да не плате ништа

— Повеља драчког војводе Балше II Дубровчанима 1385.

Ви ми одговористе, да пошљемо (калуђера Саву) о Илиње дни, а то не посласмо, ере смо били овамо пошли у Србље.

— Писмо јерусалимског митрополита Михаила дубровачком кнезу из 1386.

И што се пре, међу собом Дубровчане, или се буде учинило у Србљих или у Дубровнику, да се пре пред кунсулом дубровчким.

— Повеља кнеза Лазара Дубровчанима 1387.

Неколици од нашех трговац ... прођу у Србље.

— Писмо дубровачког кнеза кир Евгенији (кнегињи Милици) из 1396.

И кди ме бијаху и скубеху, говораше Никша: ’Удри, тко је мој, ја ћу у Дубровник и у Србљех отговорити за тој’.

— Жалба Ивана Каруча дубровачкој општини 1411.

Много сам весео, ако узмогу доспети до Србаља.

— Писмо А. Маројевића дубровачком кнезу 1414.

За прве господе несу ини трг из Србаља износили.

— Писмо дубровачког кнеза деспоту Стефану 1417.

да трговци и лудје них с трзи и с имањем них да могу ходити ... по Натолије, по Романије, по Бугарској, и по Влашкој земли, по Србљех, по Арбанасех, по Босне и по всех инех местех земљах и градовех...

— Повеља султана Мурата II Дубровчанима из 1442.

да могу њих трговци ... ходити ... по бугарској земљи и по Србљех.

— Повеља султана Мехмеда II Дубровчанима, након 1459.

Деклинација облика СрбљеУреди

Радосав Бошковић је на основу материјала које је Ђуро Даничић сакупио и објавио у „Рјечнику из књижевних старина српских“ покушао да реконструише деклинацију облика Србље у средњовековном српском језику.[3]

Падеж Облик
Номинатив Србље
Генитив Србаљ
Датив Србљем
Акузатив Србље
Вокатив
Инструментал Србљи
Локатив Србљих (Србљех)

РеференцеУреди

  1. ^ Даничић 1864, стр. 147-151; Ђерић 1914, стр. 147.
  2. ^ Лома 2013, стр. 205-206.
  3. ^ Бошковић 1978, стр. 23-25.

ЛитератураУреди