Др Станко Кораћ (Чемерница, Кордун, 28. август 1929Београд 13. октобар 1994) био је књижевник и историчар књижевности.[1][2] Био је један од врсних познавалаца књижевности Срба у Хрватској. Објавио је значајна дела из историје књижевности. Дуго година је био уредник и директор издавачког предузећа „Просвјета“ из Загреба.[2]

Станко Кораћ
Датум рођења1929.
Место рођењаЧемерница
 Краљевина СХС
Датум смрти1994.
Место смртиБеоград
 СРЈ

У Београд је дошао 1991. године и бавио се проучавањем хрватске и српске књижевности, а посебно књижевним радом Срба у Хрватској.[1] [3]

Од 2008. године улица Нова 17. у Бусијама, приградском насељу Београда, носи име по Станку Кораћу[4].

Библиографија уреди

Важнија дела:[1]

  • Андрићеви романи или свијет без бога (1970),
  • Свијет, људи и реализам Владана Деснице (1972),
  • Хрватски роман између два рата 1914–1941 (1972),
  • Српски роман између два рата 1914–1941 (1982),
  • Патња и нада (1982),
  • Природно стање свијести у Ћипиковом дјелу (1987),
  • Преглед књижевног рада Срба у Хрватској (1987),
  • Модели приповиједања (1991) и др.

Године 1971. је уредио Споменицу Српског културног друштва „Просвјета“ поводом 25-годишњице рада под историјски веома тачним називом „ВЈЕТРОМ ВИЈАНИ“. У кратком предговору дао је приказ историје српског народа након губитка државе 1459. и пада под турску власт.[3]

Референце уреди

  1. ^ а б в „Korać, Stanko”. enciklopedija.hr. Приступљено 31. 1. 2022. 
  2. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 372. 
  3. ^ а б „Станко Кораћ”. drustvozasrpskijezik.com. Приступљено 31. 1. 2022. 
  4. ^ "Службени лист“ 02/2008