Отворите главни мени

Скендер Црнојевић, рођен као Станиша Црнојевић (14571530) био је трећи син зетског владара Ивана Црнојевића (1465-1490). У младости је као талац послат у Цариград, где је примио ислам и добио име Скендер. Када је 1513. године створен санџак Црна Гора (тур. Kara Dağ), постављен је за првог санџакбега и на тој дужности је остао до смрти, око 1530. године. Столовао је у Жабљаку Црнојевића.[1][2]

Скендер Црнојевић
Пуно имеСтаниша Црнојевић
Датум рођења1457.
Место рођењаЗета
Датум смрти1530.
Место смртисанџак Црна Гора
ОтацИван Црнојевић
санџакбег Црне Горе
Период(1513-1530)

БиографијаУреди

Да би показао оданост и признање врховне власти новом турском султану, Иван Црнојевић је 1485. године свог најмлађег - четрнаестогодишњег сина Станишу (касније се помиње и као Станко) послао султану као таоца. Турци су младог Станишу преобратили у ислам и том приликом је добио име Скендер.

Санџакбег Црне ГореУреди

После губитка самосталности (1496) дотадашња држава Црнојевића претворена је у вилајет Црнојевића,[3][4] који се налазио у саставу Скадарског санџака. Као погранична област према млетачким поседима у приморју, овај вилајет је за турке био од посебног значаја. Усљед честих буна и немира на пограничном подручју, турски султан Селим I (1512-1520) је на почетку своје владавине одлучио да Скендера Црнојевића на основу његовог порекла постави санџакбега на том подручју, што је и учињено 1513. године, када је створен нови санџак Црна Гора.[5] Као турски управитељ, Скендер Црнојевић је користио и стари печат Црнојевића, са двоглавим орлом. Потписивао се као: „санџак црногорски и всој диоклитијанској земљи господин“. За време своје власти, био је омражен међу Црногорцима, због наметања пореских обавеза у износу вишем од прописаног, на шта су се надовезивале и друге злоупотребе власти. Због његовог зулума и похлепе Црногорци су 1519. године подигли буну која је угушена интервенцијом турске војске (околних санџак-бегова, са више од 10.000 војника). Након ових догађаја Скендер Црнојевић остаје и даље на власти, али наставља да влада још суровије, све до смрти 1530. године.[6]

Каснија предањаУреди

По доласку у Црну Гору, према народном предању, Станиша је једно време био у селу Бушате, па су га зато прозвали Бушатлија Станко. Вероватно су се по томе његови наследници звали Бушатлије, као на пр. у XVIII веку скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија. Махмуд-паша Бушатлија из Скадра, који крајем 18. века предузимао опсежне војне походе Црну Гору, тврдио је да је директан потомак Станише, односно Скендера Црнојевића и да му је (стара) Црна Гора и престоница Цетиње дедовина. У тим походима Бушатлија током битке на Крусима 1796. године дословно изгубио главу од трупа Петра Петровића Његоша. Глава му је одсечена и као језиви симбол црногорске победе однета је у Цетиње. Његов потомак Махмут Бушатлија се 2014. године повратио у православну веру.[7] Џеладин-паша Зогољ, Џелал-паша Зогољ, као и његов син, албански краљ Зог I од Албаније воде порекло од Станка Црнојевића, из села и племена Бушат.

Види јошУреди

РеференцеУреди

ЛитератураУреди