Странац (роман)
Странац (франц. L’Étranger) је први роман Албера Камија, издат 1942. године. Роман је један од најзначајнијих књижевних приказа филозофије егзистенцијализма чији је Ками био поборник.
| Странац | |
|---|---|
 Насловна страна издања из 1942. | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | L’Étranger |
| Аутор | Албер Ками |
| Земља |  Француска |
| Језик | француски |
| Жанр / врста дела | Роман |
| Издавање | |
| Издавач | Éditions Gallimard |
| Број страница | 159 |
| Превод | |
| Датум издавања | 1942. |
| Класификација | |
| OCLC ? | 315861829 |
Радња уреди
У строго књижевноуметничком смислу роман „Странац“ најбоље је Камијево дело. То је прича о чиновнику Мерсоу, који добија обавештење да му је умрла мајка. Он одлази на сахрану, али људи се чуде његовом „хладном“ држању: није се расплакао, мајку није желео чак ни да види, размишљао је једино о томе да је мајка живела како је могла и да себи нема шта да пребацује. Када се вратио са сахране, пошао је на плажу, сусрео девојку Марију, с којом је радио, и која му је била симпатична, па када се установило да је симпатија обострана, она долази к њему. Након тога увучен је у свађу свог суседа Ремона, с којим ускоро одлази у викендицу на плажи.
Рејмон се потужи да га гони група Арапа, те избија туча, Ремон је повређен и жели да се освети. Мерсо га, тада, наговори да му преда пиштољ, да не би било веће невоље. Али, на плажи, у шетњи, Мерсо сусреће Арапина који је кренуо ножем на њега. Заслепљен сунцем, Мерсо у њега пуца и убије га.
Други део романа посвећен је Мерсоовом боравку у затвору, те опису његовог несхватања озбиљности ситуације. Његова девојка, Марија, посећује га, а тужилаштво се распитало о његовом животу, па на суђењу непрестано наглашава како је безосећајан, јер није плакао за мајком и исти је дан нашао љубавницу. Измишљена је читава тобожња завера са Ремоном о убиству с предумишљајем, и Мерсо је, на крају, осуђен на смрт.
Затвор, суђење, па и пресуду, Мерсо прима смирено, не схватајући да се све то догађа њему и у томе је сам себи „странац“. Једино се разјари када му исповедник нуди утеху: у гневу тада спомиње да су га заправо осудили јер није плакао за мајком, да га дубински не разумеју јер није живео у илузијама, и да му је на крају свеједно, јер је проживео живот онако како је могао, ослобођен илузија. Закључује зато да, ако га гомила дочека повицима мржње пре погубљења, то ће га на неки начин учинити чак и срећним.
Тумачења овог романа најчешће су упозоравала на сродност са Сартровом филозофијом, и то је у великој мери тачно. Жан Пол Сартр му је, заиста, филозофски близак. Али, подједнако је тачно да је „Странац“ готово моралистичка осуда правосуђа. У том смислу ради се, заправо, о судски крајње неправедној казни - Мерсо није убио с предумишљајем - па долази до изражаја апсурд правног поступка. Мерсоу суде људи који га напросто не разумеју: оно што се њима чини безосећајно, заправо је подједнако могло произаћи из праве осећајности која се једино не жели изразити очекиваном „глумом“; немали број људи плаче на сахрани једино зато сто се то од њих очекује.
Мерсо, тако, јесте „странац“ у свету навика и обичаја, али његово понашање је доследно његовом увиду у реалност живота и његовом карактеру. Њему се напросто догодио „трагичан случај“ какав се свима лако може догодити, једино што је он, овај пут, имао несагледиве последице; на крају га је тобожња правда осудила на смрт без правог разлога. Али Ками га не осуђује, нити жели да то ми чинимо.
Темељна вредност Камијевог романа је, ипак, у стилу: управо због једноставног, а изузетно упечатљивих излагања одлично је оцртан како један лик - можда и тип човека - тако и расположење, па и целокупна атмосфера непредвидивог и бесмисленог низа случајности које тако често управљају нашим животима.
Занимљиво је, међутим, да се појам апсурда почео користити и као ознака одређене позоришне технике, такве технике каква заправо значи својеврсно довршење авангарде, а истовремено директно уводи и поступке које ће преузети постмодернизам.
Филозофија апсурда Албера Камија уреди
Да би се боље схватило књижевно дело Странац потребно је знати неколико главних обележја филозофије Албера Камија.[1]
- 1. Стална човекова разапетост између разних противречности и одлуке (избора) да или не.
- 2. Две одређујуће константе у његовој филозофији су апсурд и револт или побуна.
- 3. Наглашена је усамљеност и отуђеност човека и коначност људског живота.
- 4. Присутан је осећај изгубљености јер се живот не може јасно сагледати.
- 5. Апсурдност је условљена и свешћу о смрти, о неминовности смрти која се доживљава као крај свега.
- 6. Свет је безосећајан и индиферентан према појединцу и његовој судбини.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год
Литература уреди
- Yacine Kateb, Nedjma, réponse de l’étrangère à l’étranger
- Vicente Barretto, Camus: vida e obra. [S.L.]: João Álvaro, 1970
- Albert Camus, L’Étranger, collection Folio, Éditions Gallimard (ISBN 978-2-07-036002-4.).
- Revue des Lettres modernes, Autour de L’Étranger, série Albert Camus 16, 1995
- P.-G. Castex, Albert Camus et « L’Étranger », José Corti, Paris, 1965
- U. Eisenzweig, Les Jeux de l’écriture dans « L’Étranger » de Camus, Archives des lettres modernes, Minard, Paris, 1983
- B. T. Fitch, Narrateur et narration dans « L’Étranger », Archives des lettres modernes, Minard, 1968
- Bernard Pingaud, L’Étranger, d’Albert Camus, Folio, Gallimard, 1992.
- Jean-Paul Sartre, Situations I, Gallimard, 1947, pp. 99–121.
- Heiner Wittmann, Albert Camus. Kunst und Moral, Ed. Peter Lang, Frankfurt/M. 2002, S. 23-29.
- Albert Camus, Le Mythe de Sisyphe, Folio Essais, Gallimard, 1942
Спољашње везе уреди
- Албер Ками[мртва веза] (језик: српски)