Ткање бошчи
Ткање бошчи (предње прегаче, кецеље), симболички важног дела традиционалне српске женске народне ношње, део је знања и вештина везаних за традиционалне занате присутне у области Косовског Поморавља.
| Ткање бошчи | |
|---|---|
 Различите бошче (прегаче, кецеље) као део женске народне ношње на Косову и Метохији (Етнографски музеј у Београду) | |
| Нематеријално културно наслеђе | |
| Регион | Косовско Поморавље |
| Заједница | Жене из локалних заједница Косовског поморавља |
| Предлагач | Институт за српску културу Приштина-Лепосавић |
| Датум уписа | 13. 12. 2018. |
| Веб сајт | http://nkns.rs/cyr |
Вештина ткања бошчи у Косовском Поморављу налази се од 2018. године на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]
Бошча уреди
Бошча је предња прегача (кецеља) правоугаоног облика, равног типа.[2] Овом елементу женске народне ношње се у селима Косовског Поморавља поклања велика пажња. Нарочито су важне приликом свечаности, као што су свадбе и слично, када се оне носе као практично неизоставни елемент свечане ношње главних учесница ових догађаја.[1]
Бошча као традиционални поклон уреди
Осим за свадбени ритуал, бошче се израђују и за друге прилике. Ткају се за крштење детета, а има и случајева да се ткају за сахрану, када жена у старости припрема одећу у којој жели да након смрти буде сахрањена. Бошче се ткају и као поклон, који се обично дарива приликом свечаних, најчешће свадбених церемонијала. Тада су намењене свекрви, јетрви, заови и другим женским чланицама будућег домаћинства. Свекрва поклања бошчу снаји пре него што ова пређе праг младожењине куће. Невести се бошче поклањају и од стране најближих рођака, онда када их неколико дана после свадбе она посећује.[2]
Израда бошчи уреди
Ткање бошчи спада у домаће занате, под којима се превасходно подразумева текстилна радиност чији су носиоци женски чланови домаћинства. Бошче се ткају на хоризонталном разбоју. За ткање је најважније постављање, односно сновање основе - затезање памучне нити у одговарајућој ширини, а спрам димензија бошче која се тка. Бошче се обично ткају у три величине: 10, 12, 14. Најчешће се ткају у величини 14, која по висини износи 70 × 60 cm, што одговара просечној висини, односно грађи жена.[2]
Материјали и дизајн уреди
До средине 20. века ткале су се од вуне и конопље, а данас се ткају готово искључиво од памука. Израда орнамената најчешће се врши свиленим концем, вуном или срмом.
Дизајнирање бошчи врши се према „зашарку”. Реч је о традиционалној мустри, састављеној од мотива по којима се орнаментика бошчи тка. Формирање зашарка одувек је представљало производ естетских начела и општеприхваћених симбола заједнице, као и од индивидуалног умећа и креативности ткаља. „Зашарак”, односно мустра, подложан је промени са идејом да се уношењем иновација у његово креирање прилагоди духу актуелног времена. Чест је случај да се међу женама које ткају обично издваја једна која је позната по свом „зашарку”, па га остале ткаље, због његове допадљивости, копирају. Ако ткаља тка по наруџбини није неуобичајено да јој се донесе „зашарак” по којем наручилац жели да му се бошча истка.
Који ће се „зашарак” користити за израду бошче зависи и од статуса и старости жене за коју се она тка:
- За девојке до удаје ткају се бошче беле боје, обрубљене чипком, са претежно биљним орнаментима по којима се ове бошче називају лала, лисчики, венчики, густо грање и слично.
- Бошче које се ткају за млађе удате жене светлих су боја, са мотивима накита добијеног као свадбени дар и називају се према њему мала гривка, голема гривка и слично.
- Орнаменти на бошчама удатих жена које су већ мајке геометријски су и флорални, са нијансама црвене боје, због чега се зову алена ситна, алене руже, ђувезлика.
- Бошче млађих свекрва, које жене првог сина, богато су украшене биљним орнаментима. Зову се лисја, гранчики, итд.
- За свекрве у зрелијим годинама ткају се бошче тамније боје са биљним и зооморфним мотивима, по којима су назване стара јабука, змица у борде, рипчики борде, као и са стилизованим фигурама предмета традиционалне културе: метличики, синђирчики и слчно.[2]
Очување традиције уреди
Ова вештина је у Косовском Поморављу до данас сачувана преношењем са генерације на генерацију, а своју виталност је задржала захваљујући значају који становништво овог подручја приписује бошчи као симболички важном делу традиционалне женске ношње, посебно са аспекта њене улоге као чиниоца идентитета заједнице.
Поклоњене бошче брижљиво се чувају, и преносе са генерације на генерацију, тако да у селима Косовског Поморавља данас практично нема куће без мноштва бошчи добијених на дар које се третирају као породична вредност од великог симболичког значаја.[2]
Године 2018. вештина ткања бошчи је, на предлог Института за српску културу Приштина – Лепосавић, уписана у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ а б в „Ткање бошчи”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 23. 10. 2019.
- ^ а б в г д „Уписи у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије”. Званична презентација. Институт за српску културу-Приштина. Архивирано из оригинала 08. 08. 2020. г. Приступљено 23. 10. 2019.
Спољашње везе уреди
- „Blaga Kosova i Metohije: Kosovsko Pomoravlje”. Zvanična prezentacija. RTS. Приступљено 23. 10. 2019.
- „"BELA VILA" IZ VELIKE HOČE - NEMATERIJALNO KULTURNO BOGATSTVO SRBA”. Srna. Novinska agencija Republike Srpske - Srna. 12. 7. 2019. Архивирано из оригинала 23. 10. 2019. г. Приступљено 23. 10. 2019.
- Susuri, Anita. „Olga Gucić”. Oral History Kosovo. Приступљено 23. 10. 2019.